Каква ти је молитва?

Како се обраћамо својим рођацима, ближњима и уопште људима према којима нисмо равнодушни када их сретнемо? Обично, након поздрава, питамо како су и да ли је све у реду код куће, на послу итд. И то је сасвим природно и јасно показује да заиста бринемо о њима и интересујемо се за њихов живот.

Подвижници древних времена, монаси који су се спасавали у египатској пустињи, такође нису били равнодушни једни према другима, јер су у свом срцу носили огањ хришћанске љубави према ближњем. И срећући се, они су један другоме постављали изузетно важно питање које је, по њиховом схватању, обухватало све што се тиче човековог живота:

– Каква ти је молитва?

И то није чудно, јер је молитва начин како ми општимо са Богом, и то, каква је она – молитва, може много тога, ако не и све, да каже о томе у каквом се односу према Богу налазимо, колика је мера нашег духовног напредовања или осиромашења; да ли савлађујемо своје страсти или смо уроњени у њих.

Данас ретко ко пита о нашој молитви: живот је сада сасвим другачији, не живимо у пустињи, нисмо окружени подвижницима, а и сами најчешће нисмо подвижници. Нажалост. Али ништа нас не спречава да то изузетно важно питање поставимо сами себи. А време поста – уздржања, покајања и молитве – за то је најпогодније.

Не спорим: вероватно ће нам бити теже да се снађемо у свим тананостима и нијансама ове сложене теме него оцима који су живели у скиту. Али ако задатак поједноставимо, ако га поделимо на више целина, ипак ће га бити лакше обавити.

Непријатељи молитве

Свако од нас има (или би требало да има) молитвено правило. Оно може бити прилично обимно и укључивати, између осталог, читање Псалтира, акатиста и канона, метаније са Исусовом молитвом. Може се састојати од јутарњих и вечерњих молитава. Може бити и знатно краће. Али сви знамо да код савременог хришћанина постоји једна несрећа: скраћивање правила, чак и онда када је оно мало, или његово потпуно изостављање. Зато је прво и веома једноставно питање које можемо себи да поставимо, испитујући „каква је наша молитва“, питање да ли сувише често скраћујемо или у потпуности укидамо своје молитвено правило.

Молитва је не само најважније дело, него и најтеже. Подвиг молитве је тежи од свих других подвига, јер се демони посебно труде да га осујете. Када су Аву Агатона упитали који подвиг сматра најтежим, он је, не колебајући се ни најмање, одговорио:

– Опростите ми! Сматрам да је подвиг молитве тежи од свих осталих подвига.

И, предосећајући недоумицу код својих саговорника, одмах је додао:

– Када човек пожели да излије пред Богом своју молитву, тада непријатељи – демони – похрле да молитву ометају, знајући да ниједан подвиг није за њих толико опасан колико молитва принета Богу из свег срца.

И заиста је тако: непријатељ непрестано води борбу против наше молитве, знајући да је најбољи начин да у томе успе – да нам уопште не дозволи да се молимо. И тај безумни ритам у коме протиче наш живот иде му на руку више него ишта друго. Та борба почиње ујутру и траје до касне ноћи. Чим отворимо очи, чувши звук будилника, он почиње свој напад, приближавајући се нашој постељи и подмукло нас убеђујући да смо веома уморни, да је још сувише рано, да треба да одспавамо још тридесет или барем петнаест минута, или барем пет… И чим га послушамо и утонемо у сан, ето – већ смо изгубили време које нам је било неопходно за молитву.

Ако непријатељ не успе у првом покушају, прибегава другом. На пример, подсетиће нас на неки врло хитан посао који јуче нисмо стигли да обавимо. На позив који морамо да упутимо. На нешто што се покварило и што обавезно треба поправити. У крајњем случају (а у ствари је то веома ефикасна метода) почеће да нас наговара да проверимо пошту, погледамо вести на интернету или – што је најопасније – да на кратко свратимо на друштвене мреже. Ко се није сусрео са свим тим лукавствима и ко није више пута изгубио у тој борби за молитву?

Ако смо се ипак ујутру помолили, али имамо још неко правило осим јутарњих и вечерњих молитава, које смо одложили за вече, онда ће током дана непријатељ, кроз разна искушења, свим силама одузимати од нас време, снагу и сабраност, да бисмо се увече нашли потпуно исцрпљени, да бисмо, дошавши кући и нешто појевши, одмах пали на кревет и заспали, неспособни да извршимо свој мали, али значајни подвиг молитве.

А ако ни то не буде тако, ако дан прође мирно и чак ако смо, пре вечерњих молитава, све остале већ прочитали, његов завршетак ће у извесном смислу личити на почетак. Од тренутка повратка кући почеће све исто, али обрнутим редоследом: присећање важних послова, телефонски позиви, исправљање кварова и, за крај – исто оно подмукло, „брижно за наше здравље“ убеђивање да смо се већ толико уморили да телу треба што пре дати одмор. Па и не размишљамо више како треба, и каква је корист од такве молитве… треба што пре лећи, а ујутру ћемо, наравно, устати свежи и бистре главе и помолити се како треба. Али ујутру ће, наравно, све почети изнова.

Управо зато се на исповести и сусрећемо с тим да се човек каје не само што се молио мање, него и што је сасвим престао да се моли. Престао – и никако не може поново да почне.

Најважније константе

Зато не смемо изнова и изнова да се предајемо без борбе, не смемо да будемо у незнању о тактици непријатеља – потребно је да јој супротставимо одлучност и истрајност. У животу сваког човека неопходне су константе, неопходне су и у животу хришћанина, а једна од њих мора бити молитва.

Јутарње и вечерње правило – то су „два момента стабилности“, оно што не допушта да се падне у немар, лењост, заборав и да се, као последица тога, удаљимо од Бога – и за њих се треба држати свим силама. И неколико једноставних принципа, како се данас каже – поставки, могу нам у томе помоћи.

Када легнемо да спавамо (по могућству у унапред одређено време), подешавамо будилник, одређујући време сна тако да се можемо одморити, али и да ујутру можемо мирно да се помолимо. И чим се огласи аларм, морамо одмах, без одлагања, устати. И након неопходних хигијенских радњи, довевши себе у ред, не смемо се бавити ничим другим док се не помолимо. На то правило треба гледати као на нешто чврсто као бетон, временом га претворити у укорењену навику – и проблем ће тако бити решен.

А ако, поред јутарњих и вечерњих молитава, читамо још нешто додатно, најбоље је да и за то издвојимо време ујутру – ако за то имамо могућност. Тада ће дан проћи мирније и успешније, између осталог и зато што непријатељ више неће имати толико разлога да нас непрестано искушава и одузима нам снагу: ми смо већ учинили оно чега је он желео да нас лиши.

И увече мудро поступа онај ко не одлаже молитву до последњег тренутка, када ће нас већ неодољиво савлађивати сан, очи ће се склапати и сабраност ће бити тешка или чак немогућа. Много је боље прочитати правило убрзо након вечере, оставивши за касније само молитве које почињу речима: „Владико Човекољупче, неће ли ми ова постеља бити гроб?“. И то такође треба претворити у навику.

Не само количина, него и квалитет

Наравно, непријатељ не ратује само против количине молитве, него и против њеног квалитета. И ако му не пође за руком да нас лиши молитве у потпуности, покушаће да успе у нечем другом: да нас наведе да се молимо расејано и хладно, а ако успе – и још горе – свесно формално.

Често читамо да је истинска молитва – пажљива, искрена и од срца. Али далеко од тога да тако увек успевамо да се молимо. Неретко човек, завршивши читање молитава, не може, ставивши руку на срце, да каже да ли се заиста молио или је само одрадио неку формалну дужност – толико је расејана била његова молитва, толико у њој није учествовало његово срце. Зато, након што доведемо у ред питање редовности извршавања правила, треба да се позабавимо и овим: да ли чинимо све да се заиста молимо, а не само „одчитавамо“?

И овде такође постоје одређени принципи чије поштовање може знатно да нам помогне. Пре свега, морамо разумети речи молитава, а за то је неопходно наћи време да пронађемо објашњење нејасних речи – не у тренутку извршавања правила, наравно, већ у неко друго, за то посебно одређено време. Ако немамо потребну литературу, интернет ће нам пружити све неопходне информације. Такав труд омогућава да заиста дубоко проникнемо у оно за шта се Богу из дана у дан молимо, да схватимо колико је важно оно с чим Му се обраћамо – животно важно… Зачуђујуће је, али понекад човек који годинама извршава своје правило и редовно посећује храм, када се овако детаљно прихвати тумачења текста молитава, доживи прави потрес: чита их као да их први пут види.

Још један веома значајан моменат: у молитви не смемо журити – а непријатељ ће нас обавезно подстицати да пожуримо, доказујући да нас чекају хитни послови. Преподобни Исак Сиријски саветује да се том искушењу супротставимо управо супротно: када се јави жеља да молитву прочитамо што брже, да је онда, напротив, читамо спорије него иначе. Тако искушење престаје. Дакле, непријатељ те подстиче да што пре завршиш молитву? Учини супротно: моли се спорије.

И, наравно, по Светом Јовану Лествичнику, неопходно је трудити се да ум затварамо у речи молитве (то јест да пажња ума буде усмерена искључиво на речи молитве), не лењећи се да га изнова и изнова враћамо у то „затварање“, ма колико он тежио да побегне. Постепено, пажљива молитва такође постаје навика – и то треба знати, као и то да је за стицање такве навике потребно много времена и труда, а да се она немаром лако и брзо губи. Али једно је несумњиво: могуће је стећи пажљиву молитву.

И још нешто је важно знати: ум, молећи се пажљиво, „притешњује срце“, или, другим речима, наше срце постепено оживљава и одазива се на речи молитава, и ми доживљавамо оно што се назива умилењем, што чини молитву не само сабраном, него и искреном и од срца.

И најзад – или, можда, пре свега: не сме се почињати молитва „одједном“. Увек, кад год имамо могућност, за молитву се треба припремити. Како? Онако како је речено у Молитвослову: „Потом постој мало, докле се не умире сва чула“. Али ни то није довољно. Важно је још и да се подсетимо: Коме ћемо се у молитви обратити, за шта ћемо се молити, колико зависимо од испуњења тих молби и колико уопште зависимо од Њега… И то не само по питању наших пролазних животних околности, већ пре свега по питању нашег удела у вечности. Размишљање о томе јесте најбоља припрема за молитву. Како је томе учио Светитељ Теофан Затворник: постави себе пред Господа Судију, као да си се већ нашао на Његовом Страшном суду, и знај да од Њега очекујеш одлуку када ће рећи: „Дођи“ или „Иди“. И свестан да си по делима својим достојан да чујеш само „Иди“, скруши се срцем и из тог стања скрушености узноси своје молитве за помиловање. Тада ће оне сигурно бити истинске.

Да се дом не охлади и да сунце сија кроз прозор

Лоше је када са мраза уђеш у кућу, а она није загрејана, већ прохладна. А како је лепо када она дише топлином вреле пећи! Тако је и с молитвом: тешко је поново јој приступити ако се током целог дана ниси ни помолио, ако су ум и срце били заузети свим и свачим, само не сећањем на Бога. Живот је пун брига? Али ништа не смета да те бриге претворимо у повод за молитву – кратку, изражену у неколико речи. Тада оно што нас одвлачи од Бога може постати прилика да Га што чешће помињемо. Да и не говоримо о томе да Господ не оставља без помоћи оне који смирено моле за помоћ: тада ће и сам живот постати лакши и радоснији.

Мноштво својих брига претвори у повод за молитву – и тада ће те оно што те одвлачи од Бога подсећати на Њега. И ништа нас не спречава да макар једном у току сата упутимо Творцу кратку молитву о најпотребнијем – о спасењу нас и наших ближњих. Исто тако, имамо дивну прилику да се посветимо Исусовој молитви („Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног или грешну“) док силазимо низ степенице или се возимо лифтом, идемо улицом, стојимо у реду – укратко, онда када наше радње не захтевају озбиљан умни напор. Довољно је да од свега тога начинимо правило по коме живимо – и сигурно ћемо почети да се молимо другачије: живље, природније и топлије.

И још… неопходно је да увек памтимо да молитва није само заповест, обавеза и дужност. Молитва је, пре свега, чудесна и прекрасна могућност – најважнија и најрадоснија од свих које имамо. Ми патимо од недостатка радости, одсуства осећаја пуноће живота, осећања среће. Тугујемо, а неретко и плачемо, осећајући се лишенима свега тога. И не схватамо да се таквог лишавања ми сами лишавамо. Слични смо човеку који седи у соби са затвореним капцима, чврсто навученим завесама и пати што у њој нема светлости. Али довољно је да размакне завесе, да отвори капке – и сунчеви зраци ће ући унутра и осветлити његов дом. Тако је и са нама: довољно је да научимо да се молимо озбиљно, истински – и пустићемо у свој живот Сунце незалазно, а заједно с Њим ући ће у њега и радост, и пуноћа, и срећа. А ради тога вреди трудити се и трошити време и снагу – па чак и сам живот.

игуман Нектарије Морозов

predanje.rs