Иди од нас Господе

Често сам читао ону причу о исцјељивању Гадаринских бјесомучника и увијек сам се питао зашто народ на крају моли Господа да иде од њих. 
(За оне који не знају о којој причи је ријеч. Бићу кратк: Господ је на чудесан и необичан начин излијечио двојицу бјесомучника који су били тако опаки да нико није могао тим путем да прође због њих. Кад је народ дошао и видио чудо, видио ову двојицу излијечене... замолише Господа да иде од њих). 

Као млад, занесен а незрео, размишљао сам овако: па да ли су они нормални; виде Господа и умјесто да Му похитају, да се никад више не одвајају, они Га моле да иде од њих. Који лудаци. Раније сам замишљао шта бисмо ми урадили да смо били ту. Ма све бисмо оставили и пошли за Њим. 

Нису ми били јасни. Нису ми били јасни све док... док нисам то исто почео да примјећујем код својих ближњих па на крају и код себе :'( 
Исто то! Иди од нас Господе! А како то? Зар сваки дан то не говоримо? Зар Господ није присутан свакога дана у нашем животу? Ми... ми га тјерамо! 

Као у тој причи, сви ми вјерујемо да постоји Бог, да је ту али... иди ти Боже од нас  имамо ми нека друга посла. 

Отјерамо Господа јер нас Он подсјећа да не смијемо да гријешимо. Он нас позива да будемо добри, да чинимо добра дјела, да трпимо све, да праштамо свима, да подносимо увреде и волимо све људе. Отјерамо Господа да бисмо могли да гријешимо. Ја Боже вјерујем у тебе али нећу да постим, нећу да се молим, нећу да се уздржавам од алкохола, дувана, блуда и свега неприличног, хоћу да се свађамо, оговарам, осуђујем... ма хоћу да живим како желим а то све не могу кад си ми Ти ту. Зато иди, зваћу те кад ми затребаш. 

Најзанимљивије ми је кад видимо оне људе који важе за највеће вјернике. Они су у фазону: иди ти Боже на небо а ја ћу овдје да будем твој адвокат, да те браним и преносим народоу шта си ти стварно мислио кад си нам говорио да све људе волиш подједнако. Не морам да читам Свето Писмо ни да живим по Твојим заповијестима јер сам ја повлаштен, имам твоју акредитацију за овај свијет који је сав пропао... осим мене и мог духовног оца (седмог по реду).

Има и оних мањих вјерника а великих националиста. За њих је Бог неки јадничак којег они треба да бране... најчешће на друштвеним мрежама. 
Горди су опет најгори (себи најгори). Они су у фазну ЈА ЈА ЈА... Ок има ту неки Бог али ја сам све ово сам... 

И тако... тјерамо Га све док нам не затреба а онда? 
НИСМО МИ ЊЕГА ОТЈЕТАЛИ, ОН ЈЕ УВИЈКЕ ТУ! МИ СМО ОТЈЕРАЛИ СЕБЕ ОД ЊЕГА! 
Он чека на нас да се вратимо. Како? Не фанатизмом, не национализмом, не гордошћу, не гријесима... него у смирењу, покајнички. Вјером, надом, љубављу. 
Дођи Господе у мој живот, у сваки тренутак мог живота. Гдје год да сам бићеш са мном. У свим мојим дјелима бићеш ту. Одбациваћу сваки гријех јер тебе нема ни у једном гријеху. Чинићу добра дјела јер си Ти у добрим дјелима. 

ЛАКО ЈЕ, ГРИЈЕСИМА ГА ТЈЕРАМО А ДОБРИМ ДЈЕЛИМА ГА ЗАДРЖАВАМО У НАШИМ ЖИВОТИМА! 
Хоћемо ли бити глупи да отјерамо Бога из наших живота? 

Пс. морао сам да узмем ову слику јер ме подсјећа на причу. Нека Тебе Господе ту негдје на леђима а ја одох по пиво. То је, нажалост, слика нашег живота. 

  О. Бојан Крстановић