Хришћанство као Песма над песмама

По теми коју обрађује, јединствена је у целој Библији – љубав између мушкарца и жене. И то не љубав у неком апстрактном и протоколарном смислу, већ љубав у пуном смислу речи – која додирује најинтимније моменте у љубавном односу мушкарца и жене, самуеротичност:

На први поглед, отима се питање: шта тражи оваква Књига у библијском канону? Неће бити мали број оних који ће рећи – „Саблажњавамо се!“ Тим пре ће се овакви коментари чути јер се у хришћанску свест, под изговором псеудоморалисања, увукла одбојност према људској сексуалности и еротичности. Неретко се сексуалност поистовећује саблудом. Љубав мушкарца и жене сматра се недостојном Светог Писма. Да ли „Песма над песмама“ демантује овакве ставове?

Када је у питању егзегеза (тумачење) ове Књиге, она је, како код Јевреја тако и код хришћана, углавном заснована на алегорији. Тако су Јевреји „Песму над песмама“ алегоријски тумачили као љубав између Бога и изабраног народа (старог Израила). Хришћански егзегети (тумачи) су, пак, ову Књигу тумачили као љубав између Христа и Цркве. За овакву егзегезу нађена је паралела у новозаветним текстовима где се Црква назива невестом Христовом, а Христос жеником. Књига је такође алегоријски тумачена као однос Христа и појединог човека и као однос Пресвете Богородице и Духа Светога.

Сама херменеутика (наука о тумачењу текста), међутим, носи печат епохе у којој настаје. То се поготово односи на библијски текст као на један полисемичан, потентан текст који у себи крије мноштво слојева. Управо због те особине потентности, Библија је кадра да говори човеку у свакој историјској епохи. И свети оци Цркве су Библију доживљавали као живу Реч Божију. Жива Реч Божија која је уткана у текст Писма, чинећи га богонадахнутим, стављана је у аналогни однос са оваплоћеном Речју Божијом (Сином Божијим, Господом Исусом Христом). Као што је Реч (Син Божији, Логос) примио људску природу и очовечио се, тако се иста Реч Божија налази и у тексту Писма (отекстовила се) – Бог је присутан у тексту као што је присутан и у телу, човештву Христовом. Отуда је Реч Светог Писма жива Реч а не споменик; а живети значи бити конкретан, актуелан и свевремен – бити свагда спреман за говор.

Схватимо ли Библију као живу Реч а не споменик, прилазићемо јој увек са једним питањем: шта ова Реч данас значи за нас и за друштво у коме живимо? Такво питање постављено себи, представља неопходан услов за актуализацију оне потентости коју библијски текст поседује. Зато је хришћански приступ Библији увек један егзистенцијални акт и зато је Библија свевремена Књига која са правом носи епитет најчитаније на свету.

Вратимо се сада „Песми над песмама“ и њеној егзегези. Време у коме живимо захтева да приступимо буквалном тумачењу ове Књиге. Зашто? Данашње време и изазови које оно са собом носи, чини се као да са собом доноси и одговор на питање које су многи древни тумачи Библије себи постављали – зашто се „Песма над песмама“ налази у канону светих Књига и да ли је она уопште достојна да ту буде? Данас, пак, слободно можемо рећи – добро је да је ова Књига препозната као богонадахнута и добро је да се као таква налази у Библији. Шта више, одважићемо се да будемо мудри и препознамо Божији промисао у томе. Због чега? Управо због онога што и јесте експлицитна тема ове Књиге – сексуалност као догађај љубави између мушкарца и жене. Да, дословно и буквално тако – сексуалност, без икаквог скривеног, алегоријског значења.

„Песма над песмама“, носећи узвишени епитет Речи Божије, даје хришћанима незаменљиву инспирацију у тражењу и давању одговара на питање које је данас, чини се, актуелније него икада пре – питање сексуалности. Схваћена као отуђена од љубави, али оне богодароване љубави између мушкарца и жене где човек зарад ње „оставља оца и матер своју“ и где двоје постају „једно тело“, сексуалност је сведена на декадентност и изопаченост. Са једне стране постоји псеудоморалисање које, под маском побожности и духовности, на сексуалност гледа као на најгору неморалност и грешност. Сексуалност се сагледава као „нужно зло“ које је допуштено ради опстанка људске врсте. Ван те нужности, сексуалност се изједначава са блудом. Чињеница да људска природа носи са собом нагон сескуалности, тумачи се као некакав „жалац у телу“, пошаст против које се треба борити, коју треба гушити и угушити. „Што мања сексуалност, то већа светост и чистота!“, кличу повампирени гностици, манихејци и монтанисти (ране хришћанске јереси које су имале негативан став према људској телесности, а посебно према сексуалности). Нажалост, оваква псеудодуховност саблажњава многе младе душе у Цркви и удаљује их од врела живота и истине. Тиме их чини лако пријемчивим за ону другу крајност – екстремни либерализам који од човека ствара бесловесну звер. На тој, другој страни, пак, налазе се најгори разврат и зле страсти које су људском разуму наметнуле бесловесност, која је дар и лепоту сексуалности претворила у декаденцију људског достојанства и у понижење људског рода.

Сексуалност данашњег човека робује двема заблудама. Прва заблуда је одвајање сексуалности од љубави. Сексуалност одвојена од љубави је сексуалност одвојена од разума. Безумна, бесловесна сексуалност јесте блуд. А блуд више не заслужује да се назове сексуалношћу – јер је бесловесан. Тако, помућено је и поимање љубави као односа између две личности, мушкарца и жене. Љубав, као међусобна привлачност двоје, данас се назива „хемијом“. Волети више не значи слободу која извире из словесне душе, из топлог срца које жуди за познањем другог, из природне истине која сведочи Речи Божије да „није добро да је човек сам“ (Пост 2, 18). Волети данас, значи изазвати хемију, направити хормонску буру. Отуда данашње „љубави“ трају колико и хормонска бура – за једну или коју ноћ. Боголико разумно створење свело је себе на хаотичну хемијску реакцију, а „храм Духа Светога“, своје тело, на епрувету.

Хришћанима би зато требало да буде кристално јасно одакле „Песма над песмама“ у Библији и зашто је треба, без устезања, буквално тумачити. Она нуди излечење оболеле љубави. Она човека враћа из хемијског хаоса у слободу разума. Она љубави удахњује живот и животу враћа љубав, истиниту љубав:

Из ове љубави се рађа живот и љубав се показује и доказује као живототворна. Љубав се показује као испуњење оне прве Божије заповести, живототвореће заповести, дате прародитељима: „Растите и множите се и напуните земљу…“ (Пост 1, 28).

Друга заблуда, у коју је упала људска сексуалност, још је гора од прве по дубини своје декадентности. Та друга заблуда је одвајање сексуалности не само од истините љубави, већ и од саме људске природе. Прву заблуду карактерише бесловесност, а другу бесловесност и противприродност. Та друга заблуда је хомосексуалност. Док прва заблуда представља злоупотребу природе и њено лишавање разумног вођства, достојног човека, ова друга представља поништење саме људске природе и поништење саме словесности.

„Песма над песмама“ стоји као бедем истине у времену тражења и радозналости; у времену лутања, када је љубав охладнела и када су присутни, као замена, разни сурогати љубави. Божијим промислом можда баш за данашња времена, „Песма над песмама“ скида слепило за љубав, произведено варљивим светлима потрошачке цивилизације где је једина мера вредности профит усмерен на задовољење властите „хемије“. Она, имајући у себи ауторитет Речи Божије, враћа људском телу и телесности као неизбежном делу човекове природе, оно истинито узвишено место које му, вољом Божијом, припада. Са једне стране она људску телесност и сексуалност брани од бесловесних напада и псеудоморалних клевета. Песма сведочи да у људском телу нема ничег ружног, прљавог и злог. Сексуалност је од Бога дарована особина здраве људске природе. Сексуалност није и не може бити грешна и нечиста, јер је Бог хтео да човек буде сексуалан. А може ли бити ишта лоше што је Бог створио?

Са друге стране, Песма враћа истиниту љубав између мушкарца и жене а тиме и сексуалност ставља на припадајуће, од Бога благословено место. Та истинита љубав постоји у благословеном браку, у супружанској верности. То је љубав за вечност, то је Тајна која се љубоморно чува за сва времена:

То је она истинита љубав из које се рађа нови живот и љубавни пламен којим драган воли своју драгану и она њега. То је она љубав за коју свети апостол Павле каже да се не забрањује једна другој, љубав где је муж господар тела жениног а жена господарица тела мужевог, љубав где двоје постају једно тело. Кроз ту љубав људима је даровано да, попут Бога, буду живототворци. Таква љубав је природно место за благословену сексуалност.

Објављено у „Православном мисионару“
јануар/фебруар 2010.