Неосуђивање као врата спасења

Сусретао сам се често по разним форумима са текстовима у којима би неки умишљени теолог или богослов (премда има свега неколико стварних богослова за које сам чуо - Јован Богослов, Григорије Богослов и Симеон...) сав саблазнут пљуцкао по неком несрећном и залуталом човеку, групи људи или каквој идеји која одступа од његових зидова шанца из ког вири и нишани околину. Један од таквих је недавно нашао за сходно да се хитне каменом на људе који воле мало више да поједу и попију, назвао их грешницима, а посебно се острвио на нас пушаче чиме ми је засолио рану.  Написао сам тада неки коментар на тај чланак и ево овде га преносим, молитвено се надајући да може бити од користи онима које ова тема интересује; јер контекст у ком сам живео, и људи са којима сам се ономад као црквењак и трпезарац сусретао (владике и духовници), мени је био од велике користи. Нађе ли неко нешто добро у томе, нека Богу заблагодари (јер све што је у људима добро није од нас нити је наше.. већ је Његово) и нека спомене и мене у својим молитвама.

Цитат из тог мог споменутог коментара:

" Док сам радио као црквењак и помоћник свештеника сретао сам људе по Сењаку који су, по горњем опису, задњи грешници јер су прилично пуно јели и пићем све заливали, светог Николу славили мрсно, пушили су скупе цигаре (слика и прилика земљског човека)...али када су се појавиле избеглице поклањали су из куће безмало све: фрижидере, шпорете, телевизоре и сл. Чак су поклањали и куће. Тада сам се постидео јер сам о њима мислио да су згубидани и олош, али срца њихова нисам видео! Исто тако, давно једном, док сам био трпезарац у Патријаршији, имао сам ту част да две године делим просторије са покојним и верујем светим владиком Данилом Крстићем. Позвао ме је једном на неку приредбу сличну слету; где се разголићене девојке бацакају тамо амо, а затим лежећи на леђима млате ногама унакрст! Наравно, ја слаб и непостојан одмах се дубоко саблазнем и пресамитим од ужаса али владика се смешкао?! Касније, у повратку у Патријаршију ми је рекао да му је баш тај део био најсимпатичнији јер те девојке, како рече дословно: "као да ногама благосиљају". Онда сам схватио шта значи јеванђелско "Чистима је све чисто"!! Владика ни у чему није видео зло јер је сам био света душа, незлобива, честита и једноставна! У сличној ситуацији и Патријарх Павле је рекао: „Свако види оно што хоће да види!“ Дакле, ја сам видео оно што сам ја сам! Шта хоћу да кажем? Не смемо бити строги у својим судовима ни према коме, па макар нам се учинило да су грешници! А шта смо онда ми? Па зар ми приступајући Светој Чаши не кажемо за себе да смо највећи грешници од свих: "...од којих сам први ја!" Или то кажемо неискрено, не мислећи у ствари да је то тачно?? Није баш мудро мислити: „Ево Господе, ја постим, молим се, дајем прилоге; нисам као они који не посте, ждеру, пију, пуше и који су грешни...“ Тим пре смо заиста грешнији од других ако мислимо овако јер будући крштени подлежемо оним речима:“Којима је више дано више се тражи од њих“ А шта тражи Господ? „Љубави хоћу а не жртвених прилога“. Љубав која неће видети ничије грехе јер немамо ништа од тога ако констатујемо да је неко грешан. Можда би неким поступком несаблажњавања и стрпљења били со која би некима много пре отворила очи него саблажњиво окретање главе на другу страну!? Ко зна? Уосталом, није ли то улога „хришћана“ на планети: бити со?! У сваком случају, једина котва у мом случају не малог грешника јесу речи Спаситељеве: „Не осуђујте и нећете бити осуђени“! Хеј људи, па Он кад нешто обећа Он не лаже!! Ако је рекао „неће вам се судити“ онда је то тако! Онда неосуђивањем нећу бити осуђен! Има ли лепше наде? Има ли топлијег обећања!? Он је можда окренуо главу од мене јер сам сав губав, али сам Му се окачио за ногу држећи се овог обећања и сада мора да ме вуче као букагију! Нећу је пустити! Недам! За нас пале неосуђивање је једино светло у тами.