Благовести као прва епиклеза

Један од великих трауматичних разлога тектонског раздора у Црквеном учењу истока и запада (ако га добро разумем) је и проблем епиклезе – тј. призива Светог Духа да би Он својом силом, а свештеничким радњама, учинио да хлеб и вино постану тело и крв Христова. У источној Цркви Епиклеза постоји; ова Црква сматра да без призива Светог Духа, тј. без Евхаристије, хлеб и вино у црквеним сасудима не могу постати тело и крв Христова. Западна црква пак нема епиклезу (не знам где, када и зашто су тај важан лтургијски моменат избацили) јер сматра да је Дух свети већ у Цркви и да је Хостија, тј. предложени хлеб већ по себи Тело Христово због „присуства“ Духа Божијег у Цркви па је свештеничка интервенција сувишна!? Звучи логично; али људска логика није ништа без откровења и предања од Апостола и Светих Отаца. На темељу те оземљене тј. људске логике и долази до мноштва "логичких" неспоразума у важним екуменским разговорима.

Шта је тачно у овим учењима? Шта је у наведеном опасна разлика која, између осталих, разједа јединство Цркве већ превише векова? Које учење истинитије објашњава преважну улогу свештеника, тј. св тајне свештенства, у претварању хлеба у тело Божије? И гле, када овако поставите питање као ово подвучено, тј. када размишљате о самом оваплоћењу Бога у тело човечије - тело Христово, некако вас ток мисли води у један и јединствени, аутентичан моменат и јеванђелски догађај, који у потпуности осветљава овај проблем и даје за право источној православној теологији! Наиме, Богородица је одговор за све! У њој је далеко пре расветљавање овог проблема но у Тајној Вечери Великог Четврка када нам је предата форма Тела Господњег за Црквени живот; јер је Богочовек, којим се причешћујемо, зачет Духом Светим много пре "Велике недеље; пре великог Четвртка и страдалног Петка! Његово тело настало је на Благовести, па с тога вала мало пажње обратити и на овај дан. (Боже опрости на овој слободи да муцам о овако важним питањима.)

Испред свега, а везано за тему, ваља рећи да у Цркви као Богочовечанском бићу, ништа не бива магијски; ништа не бива без сарадње Бога и човека! Без те сарадње, установљене Христом, Апостолима и светим Оцима - црква је само освештана зграда. (Макар да је од нејскупљег мермера опточеног златом ...она је без људи са којима Бог жели заједницу само лепа руина). Цео Нови Завет бруји о томе да Господ ни на кога не врши никакав притисак нити да било шта ради, па чак и исцељује, без сарадње са човеком! Очи у очи, лицем у лице - директан личносни сусрет изражен и остварен кроз форму светих тајни Цркве. Он све чини онда када Га човек позове, призове и замоли, али никада једнострано - ако наравно изузмемо што смо сваки дан живи по Његовој доброти. Ни Христа није зачео магијски или вршећи присилу ни на кога. Зачео га је у САРАДНЈИ са једном благочестивом и побожном девојком. Та Богочовечанска сарадња је кључно место неразумевања истока и запада као један од фактора раздора који су повредили Цркву и апостолске установе.

Цела Црква Богородицу од памтивека назива храмом Божијим јер је у Њеној утроби зачето, расло и обитавало тело Христово! Она је девет месеци носила Богочовека! Но шта је претходило Његовом рођењу? Претходио је споменути велики дан Благовести; дан на који се много мање пажње обраћа када је овај проблем у питању! Људи су се прилично сконцентрисали на Велики Четвртак када нам је Господ предао вид и обличје у ком ће и на даље бити међу нама кроз векове ("раздели хлеб претходно га благословивши" - Мат. 26; 26) али Он сам, Његово тело ("...узмите и једите, ово је тело МОЈЕ" - дакле оно тело које је рођено тридесетак година раније) оваплоћено је Духом Светим на Благовести! Шта се, наиме, десило тог дана? Једног припадника људског рода, тј. једну девојку посетио је Божији слуга, Анђео Господњи.

Ево уосталом интегрално текста о том догађају: (Лука 1; 26 - 38)

26. А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет,

27. Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија.

28. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама!

29. А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав?

30. И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога!

31. И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус.

32. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова;

33. И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја.

34. А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?

35. И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији.

36. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом.

37. Јер у Бога је све могуће што каже.

38. А Марија рече: Ево слушкиње Господње - нека ми буде по ријечи твојој! И анђео отиде од ње.

Архангел се дакле обраћа мајци Божијој радосним поздравом и благовести јој да ће родити сина јер „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се Син Божији“ (Лука 1; 35) Но Господ ни на кога, као што рекосмо, не врши присилу. Не чини насиље над нашом слободном вољом јер није силеџија који би је презирао и зато му треба Богородичин пристанак.

Да није тако у противном би све била предестинација; предодређеност или фатум тј. "судбина"; Богородица се ту ништа не би питала - а тада то више није Православље већ ислам или каква друга источњачка "мудрост" по човеку. Но Православље и Духом надахнути свети Оци не познају предодређеност! Они виде промисао Божији (којим Господ, знајући наше могућности, исправља болести и у нама и око нас кроз надахнуће које је у ствари Његов "предлог сарадње" у било којој области живота) - али никада без сарадње са човеком. Православље је сарадња у слободи! Да је другачије, да Господ присиљава нашу слободу, не би онда ни долазило до бесмислених ратова; нити до краја света који ће доћи, када Господ једва "да ће наћи вере"! Он би већ мигом воље спречио сваки рат, сваког масовног убицу, сваки грех - али ту онда више нема слободног људског бића! Наша слобода је и наша одговорност ..и ту и јесте проблем патње, смрти и страдања јер су последица наше лоше усмерене слободе.

По својој премудрости и провиђању људских срца, по безмерном свезнању људских могућности, Господ је на Благовести знао да се обраћа правој особи и знао је, с обзиром на Богородичин карактер, какав ће исход разговора бити и с тим Његовим свезнањем Његове речи су пророчке и са ауторитетом; али и поред свега тај разговор има елементе питања у себи у смислу „хоћеш ли дете сарађивати са мном у рођењу Богочовека?“. То се питање не уочава одмах; али разговор и цео контекст догађаја се одвија између две духовно огромне личности: између Анђела и продуховљене жене која сензитивно осећа да јој у суштини и посредно Бог управо поставља питање. Њен одговор Анђелу је доказ за то! Тај историјски разговор нам открива да она одговара управо на ово невидљиво питање: „Хоћеш ли дете сарађивати са мном..?“ Она одговара: „Како ће то бити када ја не знам за мужа“ (Лука 1; 34). Врло важан моменат и важна напомена, која говори у прилог томе да Господ заиста пита Богородицу за сарадњу, је то да она у току тог разговора још није трудна јер Архангел јој се обраћа у футуру: "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега осениће те"!! При том Она ту још показује људску збуњеност и наравно дивну унутрашњу слободу да са Богом, са Његовим Послаником, разговара о томе као дете са родитељем. Анђео јој, поновимо, указује и објашњава да ће то бити силом Духа Божијег (и сам тај чин Арханђеловог објашњавања је по себи у функцији посредног и тананог питања за пристанак) на шта Богородица, пристајући, изговара прву форму епиклезе: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој!“ Њен одговор је смеран и молитвен, сав у служењу ..она молитвено позива Господа да учини са њом како је Њему у вољи. И тек после тог њеног молитвеног пристанка, наитием Духа Светога, у њој се зачиње „тело Христово“. Зачиње се Богочовек. Тек после разговора са Архангелом Гаврилом она остаје трудна; не пре тог разговора и не без њеног знања и пристанка!

Обратимо опет и опет пажњу на речи Архангела Гаврила којима се обраћа Богомајци у футуру а не у презенту или перфекту: "Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега осениће те..." Он не каже: "Дух Свети је већ на теби..." нити: "Дух Свети је био на теби.."! Он јој благовести да ће се то тек десити када и ако Она буде то прихватила. Да није тако, он јој не би остављао простора за Њена питања већ би просто рекао: "Дух Свети осениће те и већ сутра бићеш трудна! Тако Господ хоће!" Не би било потребе да Она ту ишта пита, запиткује или анализира као што је питала: "Како ће то бити ..." Но Анђео нежно дозвољава да Она промишља о тим детаљима; да сам предстојећи догађај анализира и у себи сагледава и отуда Њено већ споменуто питање: "Како ће то бити кад ја не знам за мужа?!" Шта више, он још продубљује објашњење учвршћујући је у вери, па спомиње догађај са Јелисаветом која је родила, како би ми данас рекли: "под старе дане" чиме јој указује на свемоћ Божију и разгони јој недоумицу изражену кроз питање. После тог Арханђеловог објашњења Она схвата тежину и величину догађаја и на радост људског рода из душе и с радошћу каже "Ево слушкиње Господње.." Овим речима она одобрава - даје пристанак и тек после тога постаје Мајка Божија. После њеног позива Богу да учини Он оно што сматра да треба: "НЕКА МИ БУДЕ ПО РЕЧИ ТВОЈОЈ"! Дакле - ПРВА ЕПИКЛЕЗА! Сарадња Бога и човека у стварању тела Христовог.

По истој тој слици је и Црквена епиклеза у којој људи (тајна свештенства Христом установљена) позивају Духа Светог да ту на Литургији у свештеним сасудима хлеб претвори у тело Христово као што је у земаљској утроби девојке урадио то исто! И Господ по свом обећању, икономији и устројству Цркве то увек и учини...ево већ колико векова! Он је телом стално ту међу нама! Ено Га у Цркви, а ми из тога можемо видети у којој мери и којим интезитетом смо неверне Томе! Да, ..ту у светим сасудима, у путиру и дискосу, одвијају се и Благовести и Божић...и сва остала Божија дела,.. истовремено! Зачиње се Христово тело Епиклезом, најпре свештеничким призивом Светог Духа а потом кроз свештенички благослов и силом Духа Светога, баш као што је то било у Богородичиној утроби. Без сарадње свештеника, који је добио Власт од Христа, и Духа Светога (у Епиклези) не може се хлеб претворити у Тело Христово као што ни ономад то исто Тело Христово не би било зачето без Богородичиног пристанка и њеног позива Богу да учини оно што је Њему у вољи!

Бог и човек сарађују као два слободна бића. Господ никада и ништа не ради по аутоматизму. Он је слободно Биће тј. "Јесте" или "Битије" (и извор је свеколиког битија у разним формама)! Он је сам Живот који поштује слободу других створених бића и ни на који начин је не ремети. Он жели сарадњу са сваким човеком (јер жели да се сви људи спасу) као наравно и са Црквом предатом од Апостола и Светих Отаца кроз које је управо Дух Свети сам делао! Он неће створити тело Христово ако га човек молитвом (Епиклезом) на то не позове и замоли као што, уверен сам, не би ни Марију присиљавао на нешто без њене воље. Да је она одбила из ма којих разлога Он сигурно не би зачињао Христа без искрене љубави и сарадње саме Богородице. (Исто је и са сваким од нас - Он нам не може помоћи ако ми не сарађујемо са Њим јер нас поштује - поштује слободу коју нам је дао.) Понављам, њени одговори указују посредно на тај дубоки разговор Творца и слушкиње којој из најдубље побожности не пада на памет да не послуша: „Ево слушкиње Господње...“ Из овог примера, најдубље верујем, да без свештеничког призива Духа Светог у Евхаристији Бог не чини насиље над поретком канона које је предао светим оцима. Он не шета по Цркви и не благосиља ништа (ни грожђе, ни ускршња јаја, ни јелеј, ни воду) ако Га претходно свештеник није замолио! Ако свештеник молитвено не призове Светог Духа у освећивању ускршњих јаја или воде; и та јаја и вода неће бити освећени само стајањем у Цркви. Без молитве то је залуд донесено у Храм; без молитве човек није крштен па макар сваки дан пролазио кроз Храм; без призива Светог Духа у Епиклези хлеб остаје само хлеб макар ту стајао годинама! Икона донешена у Цркву може да стоји један дан, може да стоји четрдесет дана или чак две године - без молитве није освештана! (Приметио сам у пар наврата да неки свештеници упадну у ову католичку доктрину (полу магијско богословље) преслободног тумачења Цркве као дома Божијег и Духа Светога, па логички, као католици, мисле да је довољно да иконе стоје у олтару па су већ освећене; али чему онда типик и требник? Где је ту канонска Црква?) Исходиште свега овога наведеног исто је! Молитва! Призив Духа Светога формулисан и канонизован од Црквених отаца надахнутих и поучених Духом Светим. Канони су дело Божије и није добро да ту човек нешто брља, скраћује или непотребно продужава!

Наравно да је Бог присутан у свом дому али то је и Богочовечанско тело ..истовремено је и дом људи – у ком ништа не бива без међусобне сарадње! Ако би било тачно западно учење да је довољно да је Дух Свети присутан у Цркви па је због тога и „хостија“ истинско тело Христово, онда не би било потребе, поновићу, ни крстити човека са канонским обредним радњама. По том "учењу" и логици довољно је онда да човек уђе у Храм, прекрсти се и по аутоматизму валидно је крштен?! Чему онда обред кад је Дух Свети већ ту?!

За крај: наравно да ово није ни по чему злурад текст. Ово је покушај да се колико толико, тужним зрнцима неког разумевања Црквеног живота, прослави Име Господње и допринесе (колико је вазможно на милиметарском нивоу) приближавању црквених делова у Његову славу. Није у овом животу проблем у падању, грешкама или заблудама; ко од људи сме да каже да томе није подложан!? Проблем је остајање у блату, неустајању; неспособности да кажемо „извини“ ако смо погрешили.

Свиди ли сe икоме ово муцање нека ме се сети у својим молитвама ...kao i moje familije, kolega..