Молитва као царство слободе

Када се Господ обраћао ученицима и народу, то никад није било у форми неког обавезујућег учења, које мора сваки човјек да прихвати по сили закона. Један дио ових истина упућен је сваком човјеку, али постоје и оне поуке које се тичу конкретног човјека. Тим ријечима морамо у свом животу обратити нарочиту пажњу. У Јеванђељу, као књизи вјечног живота, имамо схватљивих, али и један дио истина до којих не допире људско сазнање. Нека мјеста изазивају бунт код човјека, а има и оних мјеста које распламсавају огањ у нашим срцима. Управо су то оне истине које је Господ намијенио нама појединачно. Ове ријечи ми никада не смијемо заборављати, већ их непрекидно морамо примјењивати у животу. У супротном се лишавамо узајамног односа са Христом.

Молитву Господњу Оче наш можемо посматрати из два угла. Она је, као прво, синовска молитва, а као друго, ова молитва је пут, којим се открива истина која води у живот вјечни. Обраћање Богу као Оцу Небеском, Творцу васељене, може да учини само човјек који је свјестан свог синовства, који зна да је Бог њему Отац, а не неки робовласник. То потврђују и прве ријечи ове молитве. Сав смисао човјековог обраћања Богу јесте у повјеравању свог живота Његовој вољи, Његовој истини, правди, прослављању Његовом на земљи, као што је слављен на небесима. Зато је молитва Оче наш у пуном смислу ријечи синовска молитва – у њој онај који се моли не мисли само на себе, већ и на Онога кога воли више од свега – на свог Оца.

Из другог плана сада избија други дио молитве, у којем ми мислимо о земљи, о себи самима. Ипак. На самом крају, гдје се враћа о на почетак одавајући славу и поклоњење Царству Божијем, потврђујемо синовско обраћање нашег срца Богу. Ми све ово тражимо зато што се Господ зацарио у нашем срцу, нашој души, и уму, а колико је то могуће и у нашем животу. Господ постаје смисао живота и огледало наше љубави. Обраћање човјека да ријеши и ове земаљске потребе није ствар приземног начина живљења. То је у ствари вапај, молитвени крик душе која чезне да нађе свога Родитеља. Хљеб који иштемо у молитви такође има двострук смисао. То заиста јесте храна у материјалном смислу. Не дај Господе да умремо од земаљске невоље, материјалне биједе, глади, помора... – свега оног што храни тијело. Али ово има и друго, важније значење: не лиши нас Боже онога што храни и душу и тијело и живот у цјелини. Не дај да напустимо овај живот ненахрањени том духовном храном. Господ зна потребе сваког од нас, тако да, ако се синовски молимо, морамо знати да оно што превасходно тражимо у молитви јесте хљеб вјечнога живота, који нашу душу чини снажном, живом, способном за подвиг вјере и истинског живота.

Како човјек да очекује да уђе у Царство Божије, ако има у свом срцу мржњу ма према коме? Морамо се измирити најприје са собом, па онда са својим ближњим. Неће нас Господ одбацити из свог наручја – не – слично се сличним познаје – да би се насладио љубављу  Божијом треба бити способан за љубав. То је исто као у животу. Ако неко нас воли, а ми се не одазивамо на зов љубави, онда за нас та љубав постаје терет, као омча која се стеже око нашег врата. Наметнута љубав, неузвраћена, љубав у једном смјеру, у ствари је казна јер ограничава нашу слободу. Значи, уколико желимо опроштај наших прегрешења, мир у души... морамо опростити у својој души нашим ближњима. У супротном, Бог ће нама опростити, али ми нећемо моћи да примимо тај опроштај. Не уведи нас у искушење... савремени човјек, који расте у нерелигиозном или чак антирелигиозном свијету, свијету без Бога, не може да замисли да „лукави“, „нечастиви“заиста постоји, да постоје силе таме. Не мрачне силе у човјековој души, него демонске силе. Уколико човјек има у својој души неку тамну, злу, лошу страну, онда ће баш на њу насрнути силе таме. Е, управо због њих ми молимо – зато што их не видимо услед духовног слепила, а сами немамо снагу да се боримо против њих. Сачувај нас Господе сила таме, само једна Твоја ријеч и нестаће као магла.

Молитвом човјек окреће своје срце ка Господу. Срце мора бити испуњено божанским миром, вјерношћу, искреношћу. Ако срце није чисто и непомућено – од молитве нема много користи. Срце је главно у човјеку – оно је човјек сâм, то је његов живот. Човјек који се не моли срцем, заправо се моли само тијелом, а оно је без душе исто што и земља, прах и пепео. Чисто срце је обилни источник мира и вјечне радости: при погледу на све добро, на свако створење Божије, чистим срцем се и радује и весели изнутра човјеково биће, зато што у свим стварима препознаје одраз благости, премудрости и свемоћи Творца.

Молитва је стаза на којој ми отварамо себе за сусрет са Христом. Само отвореној и очишћеној души Бог дарује своју благодат и љубав. Човјек мора да тежи да у одговор на Божију љубав постане Његов ученик, посвети сав свој живот Богу. Само такав ће чути оне умилне ријечи: Сине мој, дај ми срце твоје (Пр. 23, 26), а на мени је да испуним остало...Молитва Господња није дата човјеку ради огорчења – већ да умири и донесе радост и несвакидашњу наду у избављење. Човјек са својим невољама није заборављен. Питање је само у томе на који начин их можемо ријешити. Гдје је излаз из наше туге и несреће? Одговор је дат у овој молитви. Одговор несвакидашњи и узвишени и силан као и свеукупно Христово учење. Свијет молитве је царство слободе. Усрдна молитва, којој треба да тежи прави хришћанин мора бити слободна, човјек мора имати слободно и широко срце, испуњено вјером и љубављу. Човјек је створен као слободно биће. Биће које живи слободу. Дише њеном пуноћом. Таква је и природа молитве. Не смије молитва ићи на силу. Насилна, принудна молитва узрокује притворност, човјека чини не само неспособним за било какав мисаони подухват него му односи чак и онај привид мира и спокојства који је имао.

А Ти Оче Путеводитељу! Ти који никад не дајеш дјеци Твојој „камен умјесто хљеба и змију умјесто рибе“ (Мт. 7, 9–10), оснажи и нашу молитву, јер без Тебе она не може бити крепка. Да би и ми не само устима него и срцем, и мишљу и свом душом рекли једним гласом Господе, ко је као Ти (Пс. 34, 10) и Твоја слава никад неће проћи.

др Никола Маројевић, протојереј

 eparhija.me