Зашто су наши напори често узалудни?

"16. Каза им пак причу говорећи: У једнога богатог човјека роди њива.
17. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју?
18. И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја;
19. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.
20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?
21. Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом." (Лука 12:16–21)

Свака јеванђељска прича има два значења: дословно и алегоријско. Ако ову параболу схватимо дословно, онда она говори о бесмислености сакупљања земаљских добара ако се изгуби из вида главни циљ служења Богу и другима.
Заиста, која је поента у томе што имате високо образовање, престижан посао, велику кућу, ауто, викендицу, али сте у исто време разведени од супруге, и не чујете дечји смех у свом огромном стану? Која је поента брзе каријере ако сте стално у завади са пријатељима и ако сте неком потребни, само онда док га спонзоришете својим новцем и прикривате његова безакоња? Али ако ниси богат, живиш од плате и једва састављаш крај с крајем, позајмљујеш новац да платиш светлост и топлоту, а притом не знаш да захвалиш Богу на свему и да не гунђаш, онда си и ти као овај јеванђелски безумник, јер више размишљаш о земаљским стварима него о небеским, лењ си да идеш у цркву недељом и празницима, и због овога ти је срце постало сурово. Заборавио си на духовни живот и вечност.
Ако овај јеванђелски концепт посматрамо у алегоријском смислу, онда под богатим човеком можемо сматрати било кога, јер свако има неку врсту дара од Господа. Међутим, Спаситељ нас подсећа да је код сваког талента најважније да се не поносимо њиме. Јер, ако пустимо горду, самозадовољну мисао у своја срца, онда одмах обезвређујемо ове таленте. Понос нас такође обесхрабрује од напорног рада.
Послушајте шта свети Јован Златоуст каже о овој страсти: „Као што водени мехурићи брзо пуцају, тако и охоли лако пропадају. Као што се грмље брзо претвара у пепео чим се разбукти пламен који га обузима, а густо дрвеће се не распламсава лако и не одржава дуго пламен, тако се јаке и непоколебљиве душе с муком пале, а слабе у једном тренутку.” .
Хајде да размислимо о овим речима. Речи из параболе упућене су сваком од нас: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? (Лука 12:20). И речи апостола:
"15. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри,
16. Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16).
Понос је један од порока које је најтеже открити. Блуд, гнев, малодушност и друге страсти лако се уочавају у себи, и бар почињемо да их се стидимо, али је гордост најтеже открити без помоћи споља, пошто се вешто крије иза врлина. Чинимо неко добро дело и одмах, ако не умемо да разазнајемо помисли уз помоћ молитве, краде нас гордост.
Све што чинимо у Цркви: молимо се, кајемо за своје грехе, причешћујемо се, помажемо другим људима – треба да нас води не у гордост, него у смирење, јер, како каже св. Исака Сирин - „награда није за врлину и не за труд ради ње, већ за понизност која се из њих рађа. Ако буде мало, онда ће прво бити узалудно.”
По мисли светог Јована Златоустог, човек који је кренуо путем спасења „никада неће дозволити да се раздражи, неће се наљутити на ближњега, јер се његова душа понизила и заокупљена оним што се ње тиче. ”
Пост је време када смо позвани да своју душу украсимо разним врлинама, како би она сваког минута била спремна да, као Витлејемске јасле, прими Богомладенца Христа и у Његовој личности сваког коме је потребна наша помоћ и подршка. Али да се, попут становника Витлејема, не бисмо нашли потпуно неспремни за ово, посебно се наоружајмо против порока гордости. Никада, ма колико велика добра дела чинили, не треба да се поносимо њима. Тада ће наша душа увек бити спремна за сусрет са Христом и у овом животу и у животу вечном.

архимандрит Маркел (Павук)

pravlife.org/ru