Како се носите са оним што не можете да промените?

Безнадежне ситуације се дешавају свима. Да ли је могуће не туговати и не очајавати када се суочимо са њима? Како да промените свој однос према њима?
Христос је дао све одговоре
Питање које данас разматрамо је истовремено и веома актуелно, јер се суочава са нама, савременим хришћанима, и веома древним, јер су њиме биле збуњене све генерације људи који живе на земљи. Враћа нас на избор начина живота. Немогуће је пронаћи универзални одговор на то, јер је свака особа јединствена – а јединствен је и њен животни пут. Стога се јавила потреба за доласком у свет Сина Божијег, Који је одговорио на сва људска питања. Иначе, управо је из тог разлога развој хришћанства довео до опадања многих филозофских учења.
Како се носите са оним што не можете да промените? Одговор на ово питање могућ је у филозофском и религиозном кључу, и ако ће у првом случају зависити од доктрине коју смо изабрали, онда је у другом све одлучено са становишта вере. Како се односити према тузи и патњи, према безизлазним ситуацијама? Ако верујемо да је све дато од Бога, онда га замолимо да нас научи да прихватимо оно што не можемо да променимо, да нам да храбрости да променимо оно што можемо, и мудрости да разликујемо једно од другог.
Зашто патимо ако нешто не можемо да променимо?
Зашто патимо? Може се разликовати неколико аспеката. Први је одбацивање туге као такве. Западна култура говори о личној хедонистичкој срећи, а овај хедонизам постаје све милитантнији: одбацивање туга, невоља, бола иде чак и на нивоу мисли. Човеку се ништа не може рећи, јер га чак и помињање невоља и проблема може излудити. То сведочи о великој психолошкој трауми човека посебно, и уопште – о безверју цивилизације, која се заснива на таквом односу према животу.
Други разлог за патњу често лежи у неразумевању значења туге. Зашто их отпуштају са посла, зашто се дешавају болести, зашто млади умиру? Зашто сам споља другачији од других, зашто нисам успешан, зашто имам толико проблема? Човека узнемиравају такве мисли, а оне су утолико више узнемирујуће за њега што мање он може да утиче на околности које га узнемиравају.
Шта да радим?
Читајте Свето писмо
Ако је реч о верницима, онда се ситуација може променити уз помоћ разних акција. Пре свега треба читати Свето Писмо. У њој нам је милостиви Господ дао све што нам је потребно за спасење и испуњен живот. Апостол Павле учи да онима који љубе Бога све делује на добро. Размислите о томе: све!
По нашем схватању, губитак је лош, добитак је добар. А ако све посматрамо кроз критеријум љубави према Богу, онда су и први и други добри, јер „сваки добар дар и сваки савршени дар силази одозго, од Оца светлости“ (Јак. 1,17). Ако нас, на пример, изненада посети болест, зашто јој се опиремо? Због недостатка љубави. Без љубави према Богу нема поверења у Његов Промисао. Није случајно што апостол Павле у својим посланицама пише: „А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.“ (1. Кор. 8,3). По томе се религија разликује од филозофије: прво је знање које нам је дато одозго, а друго је гледиште једног или више људи о одређеном питању.
Промените став према животу
Хришћани бирају правду Божију, о чему апостол каже: „А сад се без закона јави правда Божија, посведочена од закона и од пророка; А правда Божија вером Исуса Христа у све и на све који верују; јер нема разлике.“ (Рим. 3:21-22). Ако човек своју сопствену истину ставља изнад истине Божије, не може бити срећан.
Свако ко је суочен са немогућношћу да нешто промени треба да схвати да је оно што се дешава део његовог живота и да овај део не можете да одбаците. Немогуће је живети без бола, ускраћености, проблема. Човек на свет долази кроз патњу своје мајке. Боли, али без тога неће бити новог живота. Тада се особа развија, доживљава срећу добити, бол губитка - и то је нормално. Што пре ово схвати, биће му боље и лакше да живи на земљи.
Сам Господ је рекао: „У свету ћете имати невољу; али будите храбри: ја сам победио свет“ (Јн. 16:33). Ако нас Он, шаљући нас у свет, опомиње да нас чекају туге и да их можемо победити само Његовом победом, онда то значи једно: без туге нема живота нигде. Нема те земље, друштвене структуре, политичког система, економске ситуације, где нема туге. Али, како је учио свети Амвросије Оптински, свуда је потребно смирење, трпљење и неосуђивање других.
Да бисте превазишли тугу због чињенице да не можете нешто да промените, морате имати стрпљења, „А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаковљева 1:4). Да бисмо прихватили оно што не разумемо, морамо да схватимо да ми лично нисмо главни на овој земљи и нисмо Сунце око којег се она окреће. Исти смо као милиони других људи који овде живе, али наш циљ је да остваримо заједницу са Богом, обожење и живот будућег века. Само пролазећи кроз смирење – и пред одређеним околностима – постижемо жељени резултат.
Обавезно се молити
Следеће важно средство је молитва. И светитељи су подносили туге, али су се истовремено обраћали Богу за утеху и помоћ. На пример, свети великомученик Јевстатије Плакида је постао хришћанин и изгубио целу породицу, али је преживео. Са њим је све било у реду, а након тога је поново почео период тестирања, када није могао ништа да промени. Зашто је то?
Чињеница је да наш пут није унапред одређен, зависи од нашег избора. Бог нема ово: „Дошло је време, морате да патите“. Штавише: постоје патње које човеку не иду на руку. Само страдање у име Христово, ради вечности, ради живота будућег века, добија смисао, даје човеку снагу. Важна су она искушења у којима он свесно бира у корист Бога. Тада његове туге постају пут у вечност, „где нема бола, нема туге, нема стењања, али је живот бескрајан“.
Окрените се искуству светитеља
Свиђа ми се молитва Светог Димитрија Ростовског, која садржи ове речи: „Ако хоћеш да ме видиш у светлости: буди благословен. Ако хоћеш да ме видиш у мраку: опет буди благословен. Ако ми отвориш двери милосрђа Твога, добро ми је , ако ми затвориш двери милосрђа Твога, опет ми је добро: благословен је Онај који ми истином затвори врата". Како доћи до таквог степена духовног савршенства? — треба се научити веровати Творцу, као што му је веровао свети Димитрије. Морамо схватити да Бог никада не жели да учини нешто на нашу штету. Све што се дешава мора се сагледати са ове тачке гледишта. Тешко је, веома тешко, али могуће. Нека нам у томе буду помагачи наши свеци.
Прошавши пут упознавања са Светим писмом, пут молитве, пут промене нашег погледа на живот, почећемо да схватамо да није све тако тешко као што се чинило, и да стрпљење много помаже. Сложићемо се да све подлеже одређеним законима. Хајде да схватимо да је идеја људске свемоћи ћорсокак.
Ограничите проток негативних информација
Понекад, да бисте прихватили оно што не можете да промените, морате научити како да се правилно односите према животу уопште. Савремени човек живи у сталном стресу: бензин је поскупео, долар скочио, плата мала, рачуни за комуналије велики ... Како преживети међу свом овом негативношћу? – да замолимо Бога да нас научи да правилно прихватимо све што видимо и чујемо, како се ова информација не би показала као погубна за нашу душу. Ако неко то тешко прихвата, проучавање Светих писама и молитви могу помоћи. Такође можете прочитати духовни тестамент Светог Серафима Вирицког „Од мене је било“- веома је утешан. Али ако гледате канале где су од десет вести све одвратне, можда је боље да их уопште не гледате?
Сада се на човека сипа такав ток негативности да нема начина да се избори са тим. Није изненађујуће што у таквој ситуацији он стиче осећај да не може ништа да промени – ни у свом животу, ни у свету око себе. Да бисмо избегли празнину, морамо се бавити превенцијом: прво, схватити да постоје и биће туге и ситуације у којима смо беспомоћни, али они су само део нашег живота. Друго, ограничите количину тврдих вести и других негативних информација. Треће, фокусирајте се на своје проблеме и проблеме оних људи који су део вашег најближег друштвеног круга. Ослањајте се на искуство Светог Писма и Светог Предања, који уче да ћемо у свету сви бити тужни, али се туге могу победити, „а ко претрпи до краја, биће спасен“ (Мт. 10,22). ).
Немојте се повлачити у себе и не клоните духом
Ако човек тугује јер не може да промени нешто у свом животу, добро је да о томе разговара са другим људима. Помаже у превазилажењу тешких животних периода. Ако уопште нема са ким да разговара, може се обратити свом исповеднику, јер су духовне туге човека сфера његове одговорности. Главна ствар је да не паднете у осуду, да не кривите друге за своје невоље.
Апостол учи: „Где су завист и свађа, тамо је смутња и свако зло“ (Јаковљева 3:16). Дакле, ако покушате да се ослободите претеране зависти и беса, биће мање туге. Будимо друштвенији и љубазнији - избећи ћемо још веће проблеме. Не можемо да променимо околности, али, као што знате, можемо да променимо свој однос према њима, да их правилно применимо у нашим животима. Ако овај став градимо на истини Божијој — да живимо са понизношћу, љубављу, милосрђем, онда ће промене сигурно доћи. Главна ствар је да водите рачуна о себи, а не о другима.
Један амерички психолог је написао да већина људи пати од проблема који се још нису ни појавили. Ово је веома истинито запажање. Ако у животу има превише ствари које не можете да промените, морате да размислите да ли су сви ови проблеми заиста стварни, или постоје само у вашој глави.
Главна ствар је не клонути духом. Малодушност се развија у гунђање и потпуно квари живот. Не затварајте се у себе, не мислите да само ви имате проблеме, да сте само сте ви несрећни. Увек морамо ићи напред, трудити се да не станемо, да се не ваљамо у невољама. Видите да ли се могу решити на неки други начин, ако не иде онако како сте обично радили. Можда треба да затражите помоћ. Најважније је деловати и ојачати се добрим примерима оних који су се носили са таквим невољама. Историја познаје безброј таквих случајева. Људи су преживљавали у концентрационим логорима, у нељудским условима, након чега су нашли своје место у друштву, побољшали свој живот. Немојте занемарити њихово јединствено искуство.

протојереј Владимир Шутов

pravlife.org/ru