Небојша Лазић: Крст овог свијета

Небојша Лазић: Крст овог свијета

Свака туга носи са собом радост, свака радост тугу. Бити хришћанин знати трпити, бити мучен, али истрајати са надом на Васкрсење. Пут до Васкрсења увјек води преко Голготе, преко страдања. Није сваки крст исти, али свако носи свој крст. Крст носи не само физичку него и сваку другу врсту боли. Крст је од симбола највеће срамоте, највеће љаге у историји постао симбол Наде, Спасења, Радости и давања смисла пролазном свјету. Крв Господа проливена на Крсту откупила је читаво човјечанство и дала сврху страдању свих за Крст.

    Свако вријеме носи своје страдање, свој крст свих нас. Живимо у вријеме губитка смисла, тјескоби, анксиозности и општег страха. Човјек се рађа са само два страха: страх од наглог звука и страх од губитка тла под ногама, остали страхови се стичу у току живота. Савремени човјек добије данас у току дана више информација него просјечан становник за читав живот прије само пар вијекова. Велики проток информација доводи до скоро грчевите опасности, стално нешто ново и непознато долази до нас. Лоше гласине и лоше вијести, туђи страхови који постају као ехо свуда око нас. Страх од губитка посла, здравља, брига око породице, ближњих па и себе постају основна преокупација за нас данас. Савремени човјек не живи, него грчевито гмиже у сопственим страховима и паранојама. Разапиње се на свој крст страха и живота. Остаје разапет између онога што јесте и онога што жели и чему тежи. Страда свако ко је у свијету. Крст данас није физички тежак свима, али је духовно и душевно претежак. Голгота овог свијета никада није престала бити ублажена. Сваки човјек страда јер је сваки човјек Боголик, сваки човјек треба да је Христолик. Голгота има свој смисао само ако има Васкрсења. Очајање и унинија јесте осјећај безнадежности, осјећај безсмисла. Како издржати свако од нас свој крст, ако не видимо смисао свега. Беспомоћност онда долази до изражаја, огорченост и одустајање. Крст није ради крста, Крст је ради Васкрсења. Гледати само муку овог свијета, а не видјети Бога јесте предати се страдању. Анксиозност јесте осјећај исчекивања и стрепње, тај осјећај нестаје чим се укаже Нада, Смисао и Спасење – Христос Господ. Бити Богоносац значи не живјети као Бог, него страдати као Господ Христос, али страдати за Васкрсење. Страдање без Васкрсења јесте узалудно, незавршени процес патње без окончања.
    Свака агонија мора да стане, свака патња да престане јер је то својствено свијету, а Господ каже да ми нисмо од свијета. Битно је да не будемо кратковиди, да не гледамо само садашњост да живимо за будућност, да не видимо само садашње страдање, него да видимо Васкрсење. Да не губимо Наду, јер нада је Христос.  Све можемо изгубити, али ако останемо Христолики и разапнемо се са Господом, са Њим ћемо и Васкрснути. Не страда се због страдања, страда се због Васкрсења.  „У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет.“ (16:33) Жалост овог свијета морамо окренути на радост, агонију чекања у исчекивање Господа. Крст је оруђе спасења, а не метод мучења.