Младеновачка "Крвава литија"

Август 16, 2020 - 10:26

0 276

“Најпре крв у Београду, па крв у Бијељини, па крв у Сарајеву, па крв у Младеновцу, па, како чујем, синоћ крв у Ваљеву! О, Боже велики, какви су греси наши, да нас све ово постигне? Ако су Срби морали гинути у рату, зашто да гину у миру? Ако су нас убијали непријатељи, зашто да нас убијају православни синови?” (Одломак из беседе светог Николаја Жичког изговорене недељу 29. августа 1937. године у Горњем Милановцу)

15. августа 1937. догодио се најтрагичнији догађај у међуратној историји Младеновца. Тог дана одржани су протести због изопштења из Цркве двојице највиђенијих становника Младеновца, у то време народних посланика, због њиховог учешћа у изгласавању Конкордата. Више о трагичним догађајима, који су пресудно утицали не само на Младеновац у годинама пре већ и након Другог светског рата, више у редовима који следе.

Конкордатска криза или Конкордатска борба је назив за верско-политичку кризу у Краљевини Југославији која се распламсала 1937. године. Министар правде Људевит Ауер је потписао конкордат у Риму 1935. године. Новембра 1936. Намесништво је издало указ којим је овластило Владу Стојадиновић-Корошец-Спахо да Конкордат упути Народној скупштини на усвајање. Децембра 1936. године Архијерејски сабор упутио је влади меморандум са поруком да Српска православна црква не може на такву одлуку да пристане.

1. Увод

Кнез Павле, по преузимању намесничке дужности, је обећао да ће Римокатоличкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, је пре поласка за Рим посетио патријарха Варнаву Росића; текст конкордата био је достављен српском патријарху, али СПЦ није консултована о овом питању. Министар Ауер је потписао конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године.[1] О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. Ни југословенска, ни ватиканска страна текст Конкордата није ставила на увид јавности.[2] Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијерејски сабор, поменутим саопштењем, са поруком да Српска православна црква не може на такву одлуку да пристане.[3]

Уследиле су и расправе у стручним круговима, које су се путем књига, брошура, студија и новинарских чланака пренеле широј јавности. Посебну пажњу изазвала је примедба која се односила на први члан уговора по коме би се Римокатоличкој цркви признало “пуно право да слободно и јавно врши своју мисију у Краљевини Југославији”.[4] У посебној брошури професор Сергеј Троицки је тврдио “да је пројекат Конкордата дао Католичкој цркви мисионарски карактер, као да је Југославија непросвећена незнабожачка земља”.[5] Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколоко месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су кампању против Владе. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата. Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена.[6] Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање свог угледа као шефа владе. Иначе, највећи противник Конкордата био је свакако патријарх Варнава (Росић). То је потврдио и у новогодишњој посланици за 1937. годину, чије су штампање власти забраниле, бојећи се патријарховог утицаја на јавност.[7] Како је нарастала Конкордатска криза његово здравље је бивало све лошије (у јавности се сматрало да је отрован), иако је имао 57. година што је још више подгревало политичку атмосферу.

2. “Крвава литија”

За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и друго молепствије за оздрављење оболелог патријарха (прво молепствије је одржано 25. јуна). Полиција је забранила скуп. Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Жандармерија је грубо спречила свештенство и грађане, да у формираној литији, после молепствија у Саборној цркви, прођу главним београдским улицама и моле се за оздрављење оболелог патријарха Варнаве. У општој тучи наоружане жандармерије с једне стране, и свештенства (у одеждама и мантијама) и грађана с друге стране, највише је страдало чело поворке, посебно епископ шабачки др Симеон Станковић, који се после низа удараца од жандарских кундака, нашао раскрвављен и онесвешћен на гранитној коцки Улице краља Петра.[8] Била је то кулминациона тачка тзв. Конкордатске кризе. Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Стојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда.[9] Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна – од Цркве до опозиционара.

Увече, 23. јулa 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 167 гласова, уз 129 против.[10] Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала. Међутим, овако извојевану победу Стојадиновић није могао да потврди и у Сенату. Још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачакати са изношењем Конкордата пред Сенат.[11] У ноћи између 24. и 25. јула, дан по изгласавања Конкордата у Скупштини, умро је у својој 57. години патријарх Варнава, што је још више пореметило односе Српске православне цркве и државе. Свим члановима владе, осим министра војног генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани. Патријарх је сахрањен 3. августа 1937. године. У међувремену одржана је ванредна седница Светог архијерејског сабора.

3. Сукоби у Младеновцу

После гласања у Скупштини, 1. августa 1937. године Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о екскомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из Цркве.[12] Прeдседник владе Стојадиновић је тражио да се укине екскомуникација, што Црква није учинила. После ових догађаја десила се највећа трагедија у Младеновцу између два светска рата. Одлука о екскомуникацији се односила и на посланике ЈРЗ из Младеновца – Милана и Јанка Баџака. У таквој атмосфери 15. августа 1937. организоване су демонстрације против Конкордата у Младеновцу које ће се завршити много трагичније него оне у Београду од 19. јула.

На празник Преноса моштију Светог архиђакона и првомученика Стефана заказан је сабор у младеновачкој Цркви, а жандармерија је блокирала улазе у читаву варош не дозвољавајући долазак сељака из околине у град. Ипак, велики је број људи преко башта и кукуруза ушао у град, и окупио се око Цркве.[13] Пошто је одслужена Литургија и одржана проповед, прочитан је списак оних који су искључени из Цркве. Народ је гласно негодовао против народног посланика за срез младеновачки Милана Баџака, са узвицима: “Доле Баџак, доле издајник”.[14] Јанко Баџак је у то време био генерални секретар Народне скупштине Краљевине Југославије. Приликом изласка из Цркве народ је чекао захтевајући да се формира литија, да се пође до споменика српском војнику у центру града и одржи парастос изгинулима у рату. Свештеник. Алекасндар Поповић, као старешина цркве изјављује народу, да не сме да да одежде и барјаке, јер му је полицијска власт то изричито забранила, а нарочито обављање литије.[15] Државна застава налазила се на улазу у храм. Народ је исту узео и формирао сам поворку и пошао ка главној улици. Са народом је кренуо и свештеник Светозар Ескић без одежде, а отац Александар је отишао у свој стан који се налазио преко пута Цркве. Приликом доласка на Житни трг гласно се протествовало против Баџака, Конкордата и владе. У том тренутку вршилац дужности начелника Бошко Манојловић је алармирао жандаре, који су трчећи кроз улице и дворишта ушли у двориште породице Баџак. Једно одељење од 12–13 жандара склонило се иза споменика српском војнику у центру Младеновца. Испред споменика је постављена државна застава, а процењује се да је било окупљено око 2000 људи. Први говорник био је Чеда Јоцић, адвокат из Младеновца, који је позвао народ у свом говору да чува и брани Свету Цркву, веру, осуђујући конкордат и све оне који га желе. Након њега говорио је Мика Ђорђевић, трговац и бивши народни посланик, који је на крају говора замолио народ да се у миру и реду разиђе. Народ је почео да се разилази, када се појавио Михајло Јанићијевић, студент из Умчара, почевши темпераментно да говори, што је утицало на то да народ престане да одлази.

Тада је Милан Станкић, који је био лични секретар код Баџака и књиговођа његовог завода, извадио је револвер и почео да пуца у државну заставу, која је била окренута наопако тако да је испала хрватска застава, узвикујући: “Доле Хрвати!”, “Живела влада!”, “Живела Јереза!”.[16] После тога је побегао ка Баџаковој кући и успут се сакрио у једном од околних дворишта. Народ је разјарено кренуо за њим и камењем и ћерамидом почео да разбија прозоре Баџакове куће. У том моменту из дворишта те куће, иза ограде, изашао је одред од двадесетак жандарма под командом поручника Душана Седлара, који је имао задатак да обезбеђује кућу посланика ЈРЗ.[17] Жандарми су направили кордон према маси, али је притрчао извесни Богосав Дрлупски (Миловановић) и отео једном жандарму пушку, а онда је неко у насталој гужви ударио Седлара каменом. Жандарми су на команду прво испуцали упозоравајући плотун у ваздух. Демонстранти су тада кренули на жандарме, а Седлар је извадио револвер и командовао: “Клекни, плотун у месо”. Пали су одмах мртви: Милован Кузмановић, земљорадник из Јагњила и Љубомир Спасојевић земљорадник из Кораћице. Маса је већ почела да се бори са Седларевим жандармима када је с леђа пристигао још јачи одред полиције под командом поручника из Београда, такође пуцајући “у месо”. Тада је настало стампедо, а на крају, на рашчишћеном простору, остала су три мртва и много рањених.[18] После борбе свештеник Светозар Ескић је помагао да се тешки рањеници сакупе и упуте возом за Београд. На путу је још један рањеник издахнуо.[19] Запамћено је да ниједан од браће Баџак није виђен у Младеновцу за време ових немира.

Браћа Баџак су стрељани након рата и сахрањени у необележеним масовним гробницама у околини Младеновца. Тренутно у Младеновцу не живи нико од њихових потомака, а на њих подсећају индустријски и стамбени објекти, црква Светог Луке на Старом градском гробљу (која је требало да буде место сахрањивања чланова ове породице), као и улица Браће Баџак која пролази кроз део поседа које су некада имали у овој шумадијској вароши. Прота Светозар Ескић је постао први Архијерејски намесник младеновачки након оснивања Епархије шумадијске и формирања Архијерејског намесништва младеновачког. Углед који је уживао међу становништвом ове шумадијске општине, али и новим властима умногоме се базирао и на херојском држању током младеновачке “Крваве литије”.

Бојећи се даљег заоштравања односа са најбројнијом Црквом у држави, и губитка тако важног ослонца за пољуљани режим, Стојадиновић је повео политику помирења, па је пројекат Конкордата дефинитивно скинут са дневног реда Сената 19. октобра 1938. године. Тачку није ставила ни друга страна потписница Конкордата. Своје незадовољство што уговор није ратификован Ватикан је изразио 16. децембра 1937. године кроз речи папе Пија XI, који је на свечаном конзисторијуму поводом устоличења нових кардинала рекао: “Доћи ће дан, а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен, доћи ће дан када неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи, и то не само ради црквеног и верског мира нације, но и ради њеног социјалног и политичког мира”.[20]

презвитер Марко Јефтић

Литература

[1] Mužić, I, Katolička crkva u Kraljevini Jugoslaviji, Split, 1978, 52.

[2] Исто.

[3] Син. пов. бр. 208/зап. 1552 од 9. децембра/26. новембра 1936. године.

[4] Петровића, М, Конкордатско питање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1997, 46.

[5] Троицки, С “Неуспела заштита конкордата”, у: Гласник Српске Православне Патријаршије, 3-4/1937, Београд, 1937, 70.

[6] Stojadinović, M, Ni rat ni pakt, Beograd, 2002, 520.

[7] Мишина Ђурић, В, Варнава патријарх српски, Београд, 2010, 173.

[8] Син. пов. бр. 543/зап. 885 од 22/9. јула 1937. године.

[9] Исто.

[10] Дневни лист Политика, број 10474 од 24. јула 1937. године

[11] Вуковић, С, “Улога Ватикана у разбијању Југославије”, у: Социолошки преглед, vol. XXXVIII (2004), no. 3, Београд, 2004, 427.

[12] Син. пов. бр. 562/зап. 917 од 3. августа/21. јула 1937. године. У одлуци стоји: “Сви они посланици који су гласали за конкордат предати су Црквеном суду уз претходно ускраћивање истима свих црквених почасти до решења Црквеног суда, с тим да свештеник не може улазити у куће тих лица ради вршења свештенорадње, без претходног одобрења свог Архијереја”.

[13] Извештај бр. 212, Начелства вароши Младеновац о немирима од 15. августа 1937.

[14] Исто.

[15] Исто.

[16] Исто.

[17] Исто.

[18] Исто.

[19] Исто.

[20] Дневни лист L’Osservatore Romano од 17. децембра 1937. године. “L’Osservatore Romano” (срп: Римски посматрач) је полузванични ватикански дневни лист на италијанском, док на другим језицима излази недељно.

Извор: Епархија шумадијска