Када спољашња побожност прикрива одсуство вере

Постоји један веома чест сценарио који се пре или касније одиграва у готово свакој породици која је свесна постојања Цркве. Замислимо човека који марљиво, чак педантно, поштује спољашње обреде. Он зна када треба да упали свећу, како правилно да склопи прсте и у ком тренутку током службе треба да се поклони.
Строго се придржава календара поста, можда прекорева своју породицу због тога што петком једе нешто што „не треба“, и искрено себе сматра дубоко религиозним човеком који редовно одлази у цркву. Његова породица, посматрајући ову спољашњу активност, често се слаже са тим: „Да, он је верник, иде у цркву.“

Иза фасаде побожности

Али онда долази тренутак када се иза фасаде побожности открива нешто што је потпуно супротно слици праведног човека. Та особа може годинама живети у односима који, из перспективе те исте Цркве, представљају блуд, а да у томе не види ни најмању противречност.
Може мајсторски да лаже, обмањује пословне партнере, понижава оне који од ње зависе и шири злонамерне трачеве. Може бити сурова, похлепна, ситничарска и осветољубива. А најзанимљивије је то што њена породица, која се већ навикла на чињеницу да „он иде у цркву“, наставља да је сматра верујућом особом и све њене грехе приписује њеном „тешком карактеру“ или „захтевима професије“.
Зашто се то дешава? Зашто придржавање традиције, чак и оне најстарије и најлепше, не чини човека аутоматски верником? И где се налази та граница која означава тренутак када обред престаје да буде мост ка Богу и постаје фасада која скрива празнину или, што је још горе, потпуну неусклађеност између живота и идеала које човек исповеда?

Форма и суштина: Вечни сукоб

За почетак, свака религија, па ни хришћанство није изузетак, има две компоненте: форму и суштину. Форму чине управо традиције, обреди, ритуали, утврђени текстови, архитектура, појање и посебан језик. Суштина је оно због чега све то постоји: човеков покушај да успостави везу са Богом, да промени своју душу, да постане бољи, чистији и милосрднији.
Проблем је у томе што је форма увек много једноставнија и опипљивија. Можете је додирнути, научити и поновити. Можете од почетка до краја одседети на целој служби, не пропустивши ниједно „Господе, помилуј“, а да истовремено у мислима пролазите кроз планове за сутра или поново проживљавате недавну свађу.
Можете упалити свећу пред иконом, а да не приметите да поред вас стоји неко ко је у невољи и коме је потребна помоћ. Можете строго постити, а истовремено изједати своје најближе прекорима, сумњама и злобом.
 Парадокс је у томе што традиција, која треба да помогне човеку да се усредсреди на оно што је заиста важно, понекад сама постаје то „важно“.
Човек почиње да се клања не Богу, већ самом процесу богослужења. Чини му се да је, уколико је обавио одређени скуп радњи, „задовољио услове“ и „испунио норму“. А онда може да настави да живи као и до тада, јер је „дуг измирен“. То је веома погодан став, али има врло мало везе са вером.

Ефекат „потврде о сигурности и благостању“

У свести многих људи, чак и оних који ретко кроче у цркву, постоји прећутно уверење да обред поседује неку врсту магичне моћи. Ако крстите дете, оно ће бити заштићено. Ако освештате аутомобил, нећете доживети саобраћајну несрећу. Ако упалите свећу за нечије здравље, болест ће се повући. То није вера, већ пре покушај да се склопи некакав договор са вишим силама: „Ја ћу ти дати свећу, а ти ћеш мени дати сигурност и благостање.“
Човек који тако размишља, у суштини, није много другачији од паганина који приноси жртву идолу како би га умилостивио. Он себи не поставља питања о смислу живота, покајању и љубави према ближњем. Њему је потребан резултат, а не однос. Из оваквог, у суштини паганског приступа, настаје потпуно ружна појава: човек је искрено уверен да му спољашња религиозност даје неку врсту опроста, својеврсну „улазницу за безбедност“ која му омогућава да ради шта год пожели.
И тако видимо пословног човека који је освештао канцеларију, али краде плате својим запосленима. Видимо жену која ревносно поштује пост, али истовремено годинама уништава туђу породицу. Видимо човека који зна богослужење напамет, али не може да опрости ни ситну увреду сопствених родитеља. Сви они су таоци форме. Научили су правила игре, али не разумеју зашто је та игра уопште потребна.

Јеванђеоска перспектива: Богу нису потребни ваши обреди

Ако се окренемо изворном учењу, изненадићемо се када откријемо да сам Исус Христос никако није био најревноснији следбеник верских прописа свога времена. Штавише, Његови главни противници били су управо они који су педантно водили рачуна о томе да се поштују сва правила — фарисеји.
Управо њима упутио је најоштрије речи, разобличавајући њихово лицемерје: говорио им је да цеде комарца, а гутају камилу. Брину се о спољашњости чаше, док је изнутра пуна прљавштине.
Шта то значи када је реч о нашој теми? Христос није одбацивао традицију као такву. Али је бескомпромисно померао тежиште са спољашњег на унутрашње. Нису Му били потребни људи који само обављају исправне радње. Били су Му потребни људи који мењају своја срца. Обред није сам себи циљ, већ средство. Он је алат који треба да помогне човеку да се пробуди, да постане свестан сопствене сломљености и да пожели да постане другачији.
 Ако обред не води унутрашњем раду на себи, он постаје бескористан, па чак и штетан, јер ствара илузију праведности.
Ако се то не догоди, ако обред не доведе до унутрашњег рада на себи, он постаје бескористан, па чак и штетан, јер ствара илузију праведности. Човек који пости, али мрзи свог брата, налази се у опаснијем стању од онога ко ништа не поштује, али барем искрено признаје сопствену несавршеност. Први се налази у стању самообмане, док је други барем у истини.

Шта је истинска вера?

Вера није уверење да Бог постоји. Она није чак ни сагласност са одређеним скупом догми. У библијском схватању, вера је, пре свега, поверење. Поверење у Бога и жеља да се живи онако како је Он заповедио. А оно што је заповедио, као што знамо, веома је тешко: волети своје непријатеље, опраштати онима који нам чине неправду, не осуђивати друге, делити своју имовину и тражити праведност. Све то захтева не спољашњу побожност, већ унутрашњу преобразбу.
Истинска вера није нешто што се може видети споља. Она је нешто што се догађа унутар човека. То је тихи, често невидљиви рад на преображају сопствене душе. И не мора се нужно испољавати у јасном познавању молитава које треба изговорити ујутру. Она се изражава у томе како се човек односи према онима који су слабији од њега. Како говори о онима који нису присутни. Шта ради када мисли да га нико не посматра.
И овде долазимо до једне веома важне тачке. Рођаци који своје ближње сматрају верницима само зато што одлазе у цркву праве исту грешку као и сами ти „верници“. Усредсређују се на форму, а не на садржај. Њима је згодније да мисле да је човек, ако редовно присуствује богослужењима, самим тим „добар“, „један од нас“ и „заштићен“. То их ослобађа одговорности да постављају непријатна питања и суоче се са истином онаквом каква јесте.

Портрет „повременог посетиоца“ и његове карактеристике

Циљна група наше расправе управо су они људи који уопште не одлазе у цркву или то чине само повремено. Људи који себе можда сматрају атеистима или агностицима. Зашто је ова тема важна за њих? Зато што се управо они најчешће сусрећу са испољавањем те спољашње религиозности која их удаљава од вере.
Замислимо човека који не иде у цркву. Шта он види? Види да се његов комшија или рођак, који редовно одлази на богослужења, понаша недолично: лаже, груб је, живи у греху и не може да опрости стару увреду. И тај атеиста природно поставља питање: „Ако те твоја вера није учинила бољим човеком, чему онда она служи? Зашто ми је потребан твој Бог ако не може да изађе на крај ни са нечим тако безначајним као што је твоја лоша нарав?“
То је веома снажан аргумент. И то треба признати. Али истовремено је важно разумети да тај аргумент није усмерен против Бога, већ против оних који покушавају да користе Његово име, а да се притом изнутра не мењају. Христос је упозорио да ћемо их препознати по плодовима. Ако се дрво назива добрим, а рађа киселе, отровне плодове, онда проблем није у његовом имену. Нешто није у реду са таквим дрветом.
Зато, када човек који је далеко од Цркве примети ову неусклађеност између побожне фасаде и ружне суштине код својих верујућих рођака, не би требало да закључи да вера не делује. Требало би да закључи да његови рођаци највероватније никада нису ни почели истински да верују. Зауставили су се на прагу, код форме и традиције. Научили су да говоре језиком Цркве, али нису научили да живе у складу са њеним учењем.

Опасност од имитације

Најстрашније у овој појави јесте њена неприметност. Човек који се споља придржава традиције, а живи у греху, не сматра себе лицемером. Он нема подељену личност. Искрено верује да све ради како треба. Размишља овако: „Па, Бог је милостив, опростиће ми.“ Или, што је још горе, уопште не увиђа да чини грех. За њега је блуд „приватни живот“. Лаж је „неопходан део посла“. Осветољубивост је „правда“.
 Човек који се споља придржава традиције, а живи у греху, не сматра себе лицемером. Он искрено верује да све ради како треба.
Његова савест одавно је престала да шаље сигнале. Редовно обављање обреда успавало ју је. Сваки одлазак у цркву, свака исповест без покајања, свака свећа постају својеврсна штака која му помаже да одржи свој климави поглед на свет. „Исповедио сам се, причестио сам се, дакле, све је у реду“, размишља док излази из цркве. А у том тренутку можда је даље од Бога него грешник који је свестан своје несреће и о њој ћути.
Управо је то главна штета замењивања вере традицијом: оно не само да не помаже човеку већ га лишава могућности да себе сагледа у правом светлу. Даје му лажну сигурност. Успављује његову савест. Као резултат, човек проживи живот, а да се никада не сусретне са Богом, иако је уверен да се „налази код куће“ унутар црквених зидина.

Шта треба да радим?

Човек који је све ово прочитао сасвим оправдано може да пита: „Значи ли то да све ове традиције, обреди и постови нису потребни? Зашто онда уопште ићи у цркву?“ Не, то није закључак. Традиције су потребне. Потребне су као оквир, ослонац и школа духовне дисциплине. Потребне су да би човек научио да барем донекле уреди свој живот и подреди своје жеље одређеној структури.
Међутим, важно је разумети да оквир није кућа. Костур није човек. Обред без унутрашњег садржаја представља само позориште, макар оно било веома лепо, са величанственим појањем и древним текстовима. Ако дођете у храм само да бисте нешто прецртали са списка обавеза, нисте нигде стигли. Само сте протраћили време.
За оне који тек започињу свој пут или све ово посматрају са стране, важно је да усвоје један једноставан критеријум. Критеријум истинске вере није број прочитаних молитава нити строгост поста. Критеријум је оно што се догађа са вашим срцем. Да ли сте постали стрпљивији? Да ли сте научили да праштате? Да ли се ваша гордост смањила? Да ли сте постали искренији према себи?
Ако нисте, ако сте после много година одлазака у цркву остали исти раздражљиви, лажљиви и горди људи, онда је ваша религиозност била усмерена на погрешно место. Углачали сте оквир, али је слика унутра остала црна.

Позив на искреност

Атеисти и људи који су далеко од Цркве често говоре: „Верници имају проблем са логиком. Верују у ствари које се не могу доказати.“ Али у овом случају проблем није у логици, већ у непоштењу. Човек који живи у блуду, а ипак се причешћује, јесте човек који не жели да погледа у себе. Плаши се тишине. Плаши се да остане насамо са својом савешћу. Зато испуњава свој живот буком обреда како не би чуо унутрашњи глас.
Тако прави пут ка вери не почиње проучавањем традиције, већ једним једноставним и застрашујућим поступком: искреним погледом на себе. Ко сам ја? Шта радим? Кога заваравам? Зашто верујем да ми неколико спољашњих радњи даје право да себе називам нечим што у стварности нисам?
То су питања на која не желимо да одговоримо. Она боле. Руше удобни мит о сопственој праведности. Али управо тим питањима почиње истински духовни живот. Живот у којем традиције заузимају своје право место, ни више ни мање него што заслужују.
Ако у својој породици имате некога кога сви сматрају верником само зато што обавља обреде, пажљивије га посматрајте. Али не гледајте на то колико метанија чини, већ на то како се односи према људима око себе. Како говори о људима када они нису присутни. Да ли одржава своја обећања. Да ли је способан за великодушност. А ако вас одговори разочарају, немојте журити да окривите веру. Можда се тај човек једноставно зауставио на самом почетку пута, задовољивши се спољашњим обележјима.
 Вера није традиција. Традиција је само врата. Али можете провести читав живот стојећи пред тим вратима, а да се никада не усудите да их отворите и закорачите унутра.
Можете их чак и леђима придржавати отвореним, стварајући илузију да сте већ унутра. Али пре или касније долази тренутак када морате да направите корак. Корак преко прага. Корак ка Богу. А тај корак неће захтевати познавање обреда, већ храброст да будете искрени. Пре свега, према себи.

kompasinfo.rs