Да ли је молитва за животиње забрањена?

Молитва за домаће животиње није толико забрањена колико за њу једноставно не постоји одговарајуће искуство у градској средини. У чину благосиљања домаћих животиња под „домом“ се не подразумева стан на двадесет четвртом спрату са кућним љубимцем, већ сеоско домаћинство, штала и домаћа стока.

По селима се за здравље стоке одувек редовно молило. Постојали су посебни обичаји, народна веровања, па и сујеверја. Чак се водило рачуна којом ће се светом водом напојити стока. Али то није било из сентименталности, већ питање опстанка и прехране породице.

Ако се добро сећам, најчешће су се молитве узносиле за краве, козе и коње.

„Оче, покропите и псећу кућицу, да пас добро чува имање, и мачку, да не ленчари него да лови мишеве!“

Није ту било никакве романтике – све је било сасвим практично.

Тек у двадесетом веку појављује се својеврсна романтична култура кућних љубимаца, који постају чланови породице. Тако се јавља и потреба да се човек помоли за њих, али не постоје претходни примери молитве за животињу не као за хранитеља домаћинства, већ као за пријатеља породице.

Хришћанско богословље не посматра животиње као бића једнака човеку, која у Цркви имају иста права као човек. Животиње се не оглашавају, па самим тим не крштавају, не исповедају, не причешћују, не венчавају, не рукополажу и не опојавају. Зато се и јављају оваква питања.

Ипак, богословско утемељење молитве за кућне љубимце могло би се развити управо полазећи од хришћанског учења да је човек одговоран за читаву творевину и за спасење свега живога на земљи. И што се човек више труди да буде ближи Христу, то има више духовне слободе и смелости да се моли и за она створења која су, преко нас, ушла у наш живот и поверена нашој бризи.

Док непрестано понављамо: „Животиње немају душу; после смрти једноставно нестају, па зато за њих не треба да се молимо“, апостол Павле у Посланици Римљанима пише:

„Јер твар са чежњом очекује да се јаве синови Божји. Јер се твар покори таштини, не својом вољом, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити робовања пропадљивости и достићи слободу славе деце Божје. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада; а не само она, него и ми сами, који имамо првине Духа, и ми у себи уздишемо, очекујући усиновљење, избављење тела нашега.“
(Рим. 8, 19–23)

Један познати писац ову мисао је изразио овако:

„Одговорни смо за оне које смо припитомили.“

У сваком случају, не би било наодмет да постоји и посебан дан посвећен молитви за животиње, као и посебна прозба на јектенијама, па чак и кратак додатак јутарњим и вечерњим молитвама за она створења која се Богу могу молити само нашим устима.

Само нека љубав према нашим кућним љубимцима никада не потисне љубав према људима – јер се, нажалост, и то сувише често дешава.