Духовност Отаца и Мајки пустиње

Прије неколико година прославили смо почетак трећег миленијума историјске ере послије Христа. Међутим, постављало се питање: „Има ли уопште нечега достојног славља?“ Многи се и данас питају може ли човјечанство преживјети сопствене разорне силе.

Док размишљамо о све већем сиромаштву и глади, о мржњи и насиљу који се брзо шире како унутар појединих земаља тако и међу њима, о застрашујућем нагомилавању нуклеарних оружаних система, огромном еколошком разарању и стварности вјештачке интелигенције, на крају постајемо свјесни да је наш свијет кренуо путем самоубиства. Човјек се унижава, живот обесмишљава, а историја запада у безумље. С болом у души сјећамо се ријечи Јеванђеља по Јовану: „Логос… Свјетлост истинита… која долази у свијет… У свијету бјеше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет Га не позна. Својима дође, и своји Га не примише“[1]. Тама изгледа гушћа него икада, силе зла очигледније него икада, а чини се и да су дјеца Божја изложена тежим искушењима него икада раније. Тајна безакоња[2] већ дејствује у свијету, а Црква не престаје да корача ка есхатону.

Током посљедњих неколико година почео сам да се питам шта значи бити хришћанин и човјек у таквим околностима; шта значи чак и „добро бити“ ако оно не може постати „вјечно бити“? Шта се, заправо, тражи од мушкараца и жена који желе да унесу свјетлост у таму, „да благовијесте сиромасима… да проповиједају заробљенима ослобођење и слијепима прогледање, да ослободе потлачене и проповиједају пријатну годину Господњу“[3]? Шта се тражи од вјерника који је позван да у потпуности уђе у немир и тјескобу нашега времена и да изговори ријеч наде?

Није тешко уочити да се у овом раздобљу наше историје, испуњеном страхом и болом, суочавамо са новим појавама које представљају изазов за самосвијест Цркве, док се ми који служимо тешко носимо са испуњавањем своје дужности — да учинимо да свјетлост Христова засија у тами. Многи од нас претјерано су се прилагодили општем духу једног религиозног схватања. Други су се исцрпли, разочарали, огорчили и озлоједили; осјећају се усамљено или су се, једноставно, уморили. Ипак, неки су остали активни и дјелатни, али су на крају почели да живе више за себе него у Име Исуса Христа. То и није толико необично. Притисци у служењу су огромни, захтјеви се умножавају, а извори надахнућа, трпљења и радости пресушују. Како можемо очекивати да останемо испуњени стваралачком животношћу, ревношћу за Ријеч Божју, жудњом за служењем и подстицајем да надахњујемо хришћане или мало стадо црквене заједнице која стоји пред нама? Гдје би требало да пронађемо храну и снагу? Како можемо утолити сопствену глад и жеђ? Како можемо превазићи лицемјерје, мржњу, подјеле, пропадање, тешкоће и саблазни на историјском путу Цркве? Колико је болно то што је чак и наш литургијски цјелив изгубио своју изворност, лишавајући нас тако радости истинске заједнице и самопревазилажења у љубави!

С друге стране, болна пастирска стварност, а истовремено и пастирски изазов, јесте то што је сваки свештеник, као служитељ Божји, позван да, покренут пророчким немиром, остави једну овцу и пође у потрагу за деведесет и девет[4] — на свим мјестима на којима је људско достојанство доведено до крајњих граница.

Јеванђелска порука упућена је различитим примаоцима. Упућена је онима који никада нису дубље промишљали о Личности Исуса Христа и Његовом свеспасоносном дјелу. Упућена је и онима који имају непосредне или посредне хришћанске коријене и који су крштени, али су равнодушни, млаки или вјери приступају само по обичају.

Многи постају критичари Цркве. Други се показују као њени непријатељи. Неки, будући духовно болесни, не могу да појме свеобухватност њене истине. А поједини, који са Богом имају јуридички однос, истичу подјелу на „нас и друге“. Нека други не долазе у Рај, јер је већ превелика гужва.“ Та чињеница намеће питање: да ли је заиста ријеч о народу Божјем или о каменитом пољу са сјеменима која су обамрла?

Ово питање је суштинско и богословски веома значајно, и њиме ћемо се бавити у непосредној будућности, на нашем есхатолошком путу, јер вјера у вјечни живот није идеолошка извјесност. Она се не утврђује доказима. То је покрет повјерења, полагање наших нада и наше жеђи за животом у љубав Божју. Бог је Онај Који нам овдје и сада дарује толико богатство живота, упркос нашем душевном и тјелесном опирању остварењу живота — истинског живота, који је самопревазилажење у љубави и заједница. Он је Онај Који нам је обећао и пуноћу живота, непосредно усиновљење и однос лицем у лице са Њим, када се у земљи угасе и посљедњи отпори наше побуне[5].

Прихватили ми то или одбацили, чињеница је да у наше вријеме говоримо о животу одвојеном од црквеног искуства, о свјетовном мистицизму, али без Бога, о тајинском животу обиљеженом сујетом и празнослављем. Ријеч је о унутрашњем животу душе или о духовности аутономизованог човјека. Не недостају нам ни прогласи антропоцентризма, нити култура која демонском дрскошћу на сваки начин унижава, вријеђа и поништава достојанство људске личности, етос, ријеч, лик, умјетност и естетику.

То су бриге са којима бих желио да се суочим на страницама које слиједе и које ће, можда, помоћи у борби сваке добронамјерне душе да останемо живи и дјелотворни свједоци Христови у временима духовне опустошености и разорености човјековог срца — временима испуњеним искушењима невјерја, егоцентричне удобности, очајања, безличног живота, апокалиптичног насиља, површног хуманизма, сатанских лукавстава, таме и смрти.

Али куда да се окренемо? Многи имају много тога да кажу и предложе, али ја своју мисао усмјеравам ка једном древнијем извору надахнућа, који нас својом непосредношћу, једноставношћу, мудрошћу и конкретношћу израза може повести право у срж наше борбе, не водећи нас странпутицама. То су Оци и Мајке пустиње[6], који су живјели у египатској пустињи током IV и V вијека послије Христа и који нам могу пружити суштински поглед на наш живот.

Оци пустиње — а било је и Мајки пустиње — били су хришћани који су трагали за новим обликом мучеништва. Када су прогони престали, више није постојала могућност да неко свједочи Христа слиједећи Га као мученик крви. Ипак, престанак прогона није значио да је свијет прихватио Христове идеале нити да је промијенио своје путеве. Свијет је и даље више волио таму него свјетлост[7]. Али ако свијет више није био непријатељски расположен према хришћанину, онда је хришћанин морао постати непријатељ мрачног свијета. Бјекство у пустињу било је начин да човјек избјегне искушење прилагођавања и саображавања свијету[8]. Преподобни Антоније[9], ава Агатон[10], преподобни Макарије[11], ава Пимен[12], преподобна Теодора[13], преподобна Сара[14] и преподобна Синклитикија[15] постали су духовни предводници у пустињи. Тамо су се пројавили као мученици једног новог облика: као свједоци против разорних сила зла и свједоци спасоносне силе Исуса Христа. Као јединствени свједоци љубави према Богу и Божјег човјекољубља, живјели су у заједници љубави са живим Богом и постали за човјека извор небројених дарова, откривења, мудрости, истине и етоса.

Њихове духовне поуке, савјети које су давали својим посјетиоцима и њихови сасвим конкретни аскетски подвизи представљају основу наших размишљања о духовном животу човјека данас. Попут Отаца и Мајки пустиње, позвани смо да пронађемо практичан и остварљив одговор на позив апостола Павла: „Молим вас, дакле, браћо… не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је воља Божја, добра и угодна и савршена“[16]. То преображење ума, кроз аскетске подвиге, борбу и сузе у пустињи, јесте откривење православне стварности — тајанствено и историјско сједињење и заједничарење живота вјерника са животом Свете Тројице, које је могуће у Цркви, Богочовјечанском Тијелу Христовом.

Пустињски начин живота јесте духовност усредсређена на Бога, надразумна, онтолошка и есхатолошка, са небројеним сотириолошким, еклисиолошким, антрополошким и космолошким посљедицама. То је дјело којим се дарују живот, пуноћа истине, слободе и љубави, и којим човјек побјеђује и преображава усамљеност, отуђеност, безнађе, очајање и смрт.Зато она није повезана ни са каквом пасивном унутрашњошћу, метафизичким начелом, било каквим ангелизмом или религиозним евдемонизмом. То је духовна духовност, чију хришћанску онтолошку пуноћу и савршенство остварује и усмјерава Пресвети Дух, уз слободну сагласност и одлуку човјека. Зато је духовност Пустиње динамичко пројављивање Царства Божјег[17].

Митрополит Агатангел (Харамантидис)

otiscidobrote.blogspot.com