Угађање људима

Суптилна страст која одводи од истинског служења Богу је угађање људима! Господ нам је заповедио да волимо ближњег као себе саме, али можемо волети ближњег свог, служити му интензивно, али не ради Бога. Читава поента је у томе какво расположење лежи у основи ове љубави. Како се може разликовати једна љубав од друге? Хришћанска љубав се обично не распламсава одмах у срцу, већ у почетку - како човек почиње да живи као хришћанин - сва његова осећања захтевају принуду, борбу, дуго исцељење, док не почну да се покоравају бар неким хришћанским законима. У почетку је чак и жртвовање себе, сваког зрнца свог „ја“ ради ближњег изузетно тешко, човек мора прво често да подсећа себе на јеванђелске заповести, да се плаши одговорности за своје грехе итд. да би се подстицао и приморавао бар на спољашње испуњење заповести љубави према ближњем, док срце не омекша дугогодишњим искуством такве борбе и не почне да воли само себе (наравно, благодаћу Божјом, стеченом трудом и самопринудом). И овде Господ увек долази на прво место. Манифестације Његове жртвене љубави према људском роду су увек веома уздржане, душекорисне, плодоносне.
Али угађање човеку увек у својој основи има неку страст: или телесну, или породичну, или саосећање, или поштовање према човеку због његовог високог положаја у друштву, тј. у почетку постоји жеља да се човеку угоди јер га некако издвајамо у поређењу са другима у датом тренутку и желимо да имамо његово пријатно мишљење о себи. Дакле, те различите мисли су једва приметне, али су то унутрашњи подстицаји који се изненада јављају. Жеља да се служи човеку, да му се нечим угоди. Најчешће у таквим случајевима, ако се наиђе на било какву препреку од стране хришћанског закона, он се лако крши и „љубави ради“ често се озбиљно крши институција Цркве и вређа сам Господ. При угађању човеку, ми стављамо ближњег испред Бога и служимо му ради сопствене користи, ослањајући се на сопствену нечисту људску доброту, често чак и потпуно заборављајући на Бога. Али оно што је најгоре од свега јесте то што ми сами у том тренутку мислимо и другима дајемо до знања да то чинимо по заповести, по нашем хришћанском милосрђу.

архимандрит Лазар Абашидзе

azbyka.ru