Страх од нове љубави

Разумем ако се особа природно помири са тим да буде „самац“. Говорио сам већ о томе, разлози су различити. Али веома је тужно ако особа која би могла изобилно да воли и да буде одличан муж, жена, отац, мајка -  сасвим одустане од љубави јер је имала тешко искуство са њом. Имала је ужасну везу, несрећан брак, некад и читав низ нечега што зове промашајима. Јави се огорчење према љубави, а некада према целом супротном полу. Некада особа, просто, буде сувише уморна и нема воље да све пролази изнова. Преовлада страх да наново буде повређена. Разочарења из прошлости као да жицом оивиче срце и оно не може да се сасвим пружи ка другоме.

Не могу довољно да истакнем колико у свему овоме помаже вера у Бога. Ако је Бог Љубав и ако је дао заповест да волимо, и ако знамо да „који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји“ (1.Јн. 4, 16)  - зашто жалити ако смо волели? Зашто дозволити да бол због можда завршене љубави надјача могућност да волимо даље? Друго, ако стално понављамо сличне сценарије са својим изборима, можда је потребно да се много дубље и озбиљније загледамо у себе. То су претешка суочавања, најкрвавији ратови које можемо водити. Некад се тиче давне трауме,  најчешће односа са родитељима, а некада, просто, људске себичности, незрелости, наивности, наше или туђе. Нема општег одговора.

Затровала нас је идеја о чекању или тражењу „оне праве“, „оног правог“. Људи се усуђују само ако су сасвим сигурни да ће та веза бити све оно што је њима потребно и да ће уз ту особу дочекати и смртни час. Али не постоји гарант ни за шта. Нити су наше потребе мерило љубави. Далеко од тога да ћемо сасвим угушити своје потребе, али особа није роба у маркету, да је бираш сходно њиховом садржају и употребној сврси. Нисам залазио, али многи кажу да су ови сајтови за упознавање управо такви. И људи су често такви мимо интернета. Скоро прорачунато се гледа које су ти карактеристике, шта радиш, колико зарађујеш, колико можеш у томе напредовати, шта мени можеш пружити, како изгледаш, какав/ва си у кревету, итд. Сви ми тражимо себи сличне али не губимо душу и лепоту у томе. Међуљудски односи генерално постају као размена добара, као куповина и продаја. Свако нешто рекламира, нешто продаје, свако нешто купује, и то се пренело у љубав. Ја улазим у везу са тим и тим, а ти улазиш са тим и тим, да бисмо напредовали, најчешће само по овоземаљским стандардима. Некадашње удварање и романтични труд полако постаје уговарање и стратегијско осмишљавање. Као да остварујете бизнис план, а не да улазите у нешто предивно, ново, боголико, Богом благословено. Све мање се стреми оном „биће двоје једно тело“, а све више оном „партнерски договор“ – како то хладно звучи! И сви се панично прибојавају да не буду „повређена страна“ тог уговорног односа, па у страху учитавају ствари којих нема или које се још нису ни десиле, неретко тиме завршавају причу пре него што су јој и дали шансу да заживи. Ту су, наравно, и различите личности, не идеализујемо: манипулатори, незрели, неверни, користољубиви, итд, просто има лоших особâ. Није проблем ако човек на време препозна да са таквим људима не може да путује истински важним путем. Проблем је ако никоме и не пружи шансу јер је толико уплашен, заробљен у прошлости или изгубљен у страховима о будућности.

Љубав је неизвестан пут и то јој и даје драж. Зато је повезана, прожета са вером и надом. Бар овде, а тек у Царству небеском ћемо престати да верујемо – јер ћемо знати, и тек тамо ћемо престати да се надамо – јер ће обистињење доћи. Тек тада. А до тада, верујеш тој особи, верујеш њеној  лепоти, снази, доброти. И надаш се да ћете до краја, упркос падовима, потресима, невољама, истрајати. Љубави нема без такве вере и наде у вољено биће.

 Све до смрти, све до Царства небеског – љубав је стално путовање и немаш појма шта је иза ћошка чека. Но потребна нам је та авантура. Ако и не успе – Боже мој! Ако си ти дао све од себе, опет је вредело, опет те је било у тим полетима, давањима, састрадавањима, служењу, утехама. Волео си и то ти нико никада не може одузети, и то пред Богом стоји бисерно јасно и важно, вечно, макар друга особа за то не марила. Најгоре је кукавички дрхтати и стајати у ћошку живота. Опет, ако је неко и „самац“, из ових или оних разумљивих разлога, није никад сасвим сâм ако живи по овим начелима, ако има веру, наду и љубав, прво према Богу, потом према људима.

А они остали, били повређени или преморени од засад залудне потраге, полако. Зацелиће ране, одмориће се душа. Пустите Богу да окрепи и помало удеси. Нема бољег проводаџије од Њега. Не мислим да ће послати „праве“ у наш живот. Али ако живимо Њиме, ако допустимо да Његова љубав кроз нас дише и додирује, слични се кад-тад препознају. Наше је да будемо храбри и усудимо се на лепоту и игру кад нам се укажу. До тад, потребно је кретати се, гледати људе у очи подигнуте главе, срдачног осмеха, јер знамо да Љубав на крају увек побеђује. Ако нам и руке не свеже белим платном у храму, свезала нас је давно, кад нас је Бог зажелео и заволео и дао нам овај живот да волимо и будемо вољени. Јер шта је живот без тога?

„У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас.” (1. Јов. 4, 18)

Марко Радаковић

Сличан текст: Не постоје "праве" и "погрешне" особе

Инстаграм: веза

Блог: овде