Како „покуцати на врата раја“: Јован Климак о молитви

Дијалог са египатским пустињаком о молитви као мајци врлина, пажњи, краткоћи и борби против расејаности.
Наши разговори са авом Јованом Лествичником о страстима и врлинама били су веома проницљиви. Сазнали смо да су најпагубније страсти гордост и прождрљивост, док су главне врлине смирење и разборитост.
 Врлина се може упоредити са финим јелом које мора бити добро зачињено. Молитва и пост служе као сличан „зачин“ за душу.
Тема молитве је бескрајна; о њој се може дуго расправљати, и сваки пут се открива у новом светлу. Посебно нам је сада важно да од учитеља аскезе чујемо упутства како да изградимо молитвени живот док живимо усред вреве великог града.
Молитва је веза са Богом
„Зашто нам је уопште потребно да се молимо? На крају крајева, Бог већ боље познаје наше потребе од нас самих“, могла би се запитати просечна особа. Свети Јован Лествичник наглашава да молитва није обавеза, већ природно стање верника.
 „По свом квалитету, молитва је пребивање и сједињење човека са Богом; по свом дејству, она је потврђивање мира, помирење са Богом, мајка и истовремено кћи суза, жртва за грехе“, тврди светитељка.
Једноставно речено: када молитву држимо у својим мислима, на уснама и у својим срцима, повезујемо се са Господом; када је игноришемо, гурајући је у позадину, онда је Бог спор да нам пружи руку помоћи.
На крају крајева, молитва је више од пуког рецитовања молитвеника. Она је дах свег духовног живота, мајка свих врлина. Молитва је уље које се сипа у мотор душе да не би утрнула. Молитва је разговор са Богом, и избегавајући је, осуђујемо себе на бесциљно постојање у сујети.
Борба против расејања
Али шта да радимо ако покушавамо да се молимо, али нам мисли стално лутају: ка вестима, видео записима на друштвеним мрежама, трачевима у канцеларији и проблемима код куће? Старац одговара:
 „Трудите се да вратите своје лутајуће мисли, или, још боље, да их затворите у речи молитве. Ако се, у повоју, уморе и посустану, онда их поново уведите; јер је непостојаност карактеристична за наш ум. Али Онај који је у стању да све утврди може такође дати постојаност нашем уму.“
Рад молитвеника може се упоредити са радом радника за машином алатком. Оба захтевају концентрацију. Ако је столар расејан, у најбољем случају ће завршити са оштећеним комадом, а у најгорем, са повредом. Исто је и са особом која се моли: ако пажња ослаби, њен рад је бескористан.
Једноставност молитве и опасност од „сензуалности“
Још једна грешка је тражење посебних осећања у молитви. У списима Светих Отаца читамо о „благодати“, „топлини“ и „сузама“ током молитве, али у стварности се сусрећемо са сувоћом. Почиње интроспекција, тражење разлога за „погрешан“ став.
 „Немој превише лукаво говорити, да ти се ум не расеја“, зауставља нас Ава. „Бог је једноставан... Не тражи виђења унапред.“
Старац наглашава да су узвишена молитвена осећања плод светости, резултат многих туга и победа подвижника. Све што можемо да урадимо јесте да једноставно молимо Бога за милост и да Му захвалимо.
Апостол Петар, док је још био рибар, није био велики молитвеник. Када је почео да тоне у таласима Галилејског мора, изговорио је само: „Господе, спаси ме“ (Матеј 14:30). И Христос није оклевао да га спасе од сигурне смрти.
Краткоћа је душа молитве
Најкраћа молитва коју можемо изговорити без ометања јесте „Господе, помилуј!“ Често је довољна да избегнемо опасност или да се зауставимо од грешења.
 „Једна реч цариника умилостивила је Бога, и једна изјава вере спасила је разбојника“, каже свети Јован Лествичник. „ Реч у молитви често расејава ум и испуњава га сновима, док га једносложне речи обично сабирају.“
Кратка, али усрдна молитва може заменити многе борбе. Распет поред Спаситеља, разбојник више није могао да промени свој живот. Али је био у стању да учини најважнију ствар — да призна своју грешност и да се смири пред Богом, обраћајући се Њему једноставном молитвом: „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ То му је отворило пут у Рај.
Закључак
Наш разговор са синајским игуманом се ближи крају. Он нас је научио најважнијој ствари: молитва је мајка врлина. Она рађа пажњу у борби против помисли. Она рађа стрпљење када се приморавамо да комуницирамо са Богом, чак и ако душа ћути. Коначно, молитва доноси мир души — помирење творевине са Творцем.
Овим завршавамо наш дијалог са Светим Јованом Лествичником о страстима и врлинама. Старац је препричао главне идеје своје „Лествице“, остављајући нам широк простор за даља размишљања о нашем духовном путу. 
Затим, позивамо још једног духоносног старца — практично нашег савременика — да нам се придружи у разговору: Светог Пајсија Атонског. Уверен сам да ће моћи да одговори на многа питања која муче савремене хришћане и да понуди савете о томе како живети хришћанским животом у овим изазовним временима. Старац Јован се опрашта од нас једном последњом речју: „Будите храбри у свим околностима; и сам Господ ће бити ваш Учитељ!“

spzh.eu/ru