„Врлински човек подложан је искушењима и страдањима у овом свету“

„Радуј се, прогнани правде ради…“
Брзо уздизање, љубав патријарха и народа, а још више врлински и чист живот светог Нектарија, код многих су изазивали завист и мржњу.

Под сенком зависти и клевете

Као што је сам свети Нектарије Егински говорио: „Врлински човек подложан је искушењима и страдањима у овом свету“, али се у дубини срца радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире врлинске људе, а истовремено им и завиди, јер су наши преци говорили: и сам непријатељ се диви врлини.
Томе се може додати да се не само диви, него се и свети. Утицајни људи са патријаршијског двора плашили су се да би свеопшта љубав према светитељу могла да га уврсти међу претенденте за место александријског патријарха, пошто је Софроније већ био у поодмаклим годинама.
Оклеветали су светитеља, оптужујући га не само да тежи патријарашком престолу, него и за неморалан живот.

Изгнанство из Египта

Митрополит пентапољски био је смењен и морао је да напусти египатску земљу. Није покушавао да се оправдава нити да се брани. „Чиста савест је највеће од свих добара. Она је цена душевног мира и спокоја срца“, говорио је у својим беседама светитељ, напуштајући заувек своју катедру.
Непријатељско расположење као сенка га је пратило и у Атини, куда се преселио.
Узалуд је обијао прагове разних установа — нигде нису хтели да га приме. Архијереј Божијом милошћу, живећи у беди, био је лишен не само утехе, него понекад и насушног хлеба. Али Господ му је узвратио за трпљење.

Сусрет са градоначелником Атине

Једном, пошто је поново добио одбијање у министарству вера, светитељ је силазио низ степенице министарства са сузама у очима. Видевши га у таквом стању, градоначелник му се обратио. Сазнавши за тешко стање у коме се Свети Нектарије Егински налазио, изборио му је место проповедника.
Славни митрополит пентапољски заузео је место обичног проповедника у области Евија, али су га и тамо дочекали непријатељски, поверовавши клеветама.

Сваке недеље, епископ Нектарије је проповедао Реч Божију

Сваке недеље владика Нектарије пењао се на амвон да проповеда Реч Божију, да теши и уразумљује народ, сусрећући се са неповерењем и немим осуђивањем слушалаца. Очајавши да допре до њихових срца, одлучио је: „Последњи пут ћу изаћи да проповедам, па ако ме ни тада не чују — отићи ћу.“
И опет је Господ, по Својој љубави, учинио чудо. За само недељу дана градом се проширила вест да је све оно у шта су грађани веровали о светитељу била лаж. Следеће недеље његова проповед била је примљена са одушевљењем.
Љубав народа пратила је Нектарија. Али до краја живота морао је да носи крст изгнанства и име прогоњеног митрополита који није припадао ниједној аутокефалној Цркви.

Носио је тежак крст до последњег дана

Неко време појавила се нада да би се то могло променити, када је на александријски престо дошао нови патријарх Фотије.
Светитељ му је упутио писмо са молбом да се случај преиспита и да му се призна епископско достојанство. Али нада се показала узалудном. На његову молбу нови патријарх није чак ни одговорио.
До краја својих дана митрополит пентапољски био је принуђен да се налази у нејасном канонском положају, потписујући сва своја документа као „путујући епископ“.

Компас инфо