Као што те, када сам близак са тобом, узимам за руку и привлачим ближе себи, а ти се радујеш тој блискости, тој једнакости, равночасности, осећаш се као пријатељ са пријатељем - тако и Бог чини. Долази, узима те за обе руке, гледа Те, гледаш Га и чудиш се: „Јесам ли то ја? Је ли то Он?” Да, Он је! И ја сам!
Најлепша слика. Живиш величанственост блискости, пријатељства, љубави. Бог више није Онај који те је просто водио, него Онај којег љубиш и који те љуби, којег волиш и који те воли. Он је Онај који се шали, који се игра са тобом - као што се зрак сунчев игра с водом, време са вечношћу, тако се и ти играш с Богом. Видиш Га и види те. Гледаш Га и гледа те. И на крају, док удивљен стојиш пред Њим, док не знаш где си, док почињеш да се навикаваш на Њега, док ти се чини да то није ништа сувише важно - а, кажеш, то је пријатељ мој - наједном те зграби и загрли те. Сад осећаш стисак Његов, осећаш дах Његов, осећаш ударце срца Његовог, осећаш пулс Његов, осећаш звук костију Његових и кажеш: „Па, исти је као ја!” Не! Ја сам постао као Он: јер ја бивам заокупљен Њиме, сједињујем се и уподобљујем Њему, а не Он мени. Када се сјединиш и уподобиш, када нестане двоје и остане Он, један, тада Га откриваш у себи, и покушаваш да схватиш шта је. Ум? Срце? Тело твоје? Душа твоја? Небо? Све је испреплетано...
Архимандрит Емилијан Светогорац