Курир (писмо Светој Ксенији)

Новембар 26, 2025 - 18:28

0 180

На крају те молим Света блажена мати Ксенија, да Господ помилује и исцели немоћи и кумова наших: Саве, Марине, Владимира, Славка, Тијане, Уроша, Немање, и свих наших телесних и духовних сродника, ма где били. Да у миру поживимо и добар одговор дамо на Страшном Суду Христовом. Ја ти написах моје молбе а све што нам је на спасење - ти благослови.

- Ето, ваљда нисам нешто изоставио. (Рече Мирко)

- Не, не. Добро је. И да јеси, зна блажена шта је коме потребно. (Узврати Јелена)

- Па јесте...Нека нам је Бог свима на помоћи.

- Сутра шаљеш?

- Да. Само се надам да је адреса исправна.

- Хајде да проверимо, читај наглас:

СМОЛЕНСКОЕ ПРАВОСЛАВНОЕ КЛАДБИЩE

ЧАСОВНЯ БЛАЖЕНОЙ КСЕНИИ ПЕТЕРБУРГСКОЙ

КАМСКАЯ УЛ. 24

Г. САНКТ-ПЕТЕРБУРГ

РОССИЯ

199178

- Све је у реду.

- Ујутру шаљем...

Загрле се, држећи чрвсто оно писмо у ком је описан њихов живот, њихове борбе, слабости и молбе. Али са потпуним поверењем у помоћ блажене Ксеније.

Сутрадан, Мирко се запути на Пошту и када је предао писмо на шалтер, радница га чудно погледа. У једном трену, рече:

- Извините, ја овде баш ништа не разумем. Коме Ви шаљете ово писмо? Шта је то "кладбиште"?!

Мирко се збуни, како да јој објасни...Али га радница поште прекине:

- Је л’ знате коме шаљете? Господине?

- Ма, знам, него...

- Него? Шта је проблем?

- Ништа није проблем. То је адреса капеле на...

- Капеле?! Па добро, је л’ то за неког попа, треба ми његово име. Ваљда знате коме пишете.

- Не , није за свештеника, већ за бл...

- Па за кога је ако иде у капелу а није за попа? Наопако!

- Шаљем га Светој Ксенији.

Сви присутни уперише поглед ка њему. Неки у неверици, а неки га већ почеше жалити: "Сирома, овај је скренуо."

- Светој Ксенији? Шаљете писмо? Ево да се прекрстим. (рече радница на шалтеру)

- Да, да. Пише ту.

- Па не пише господине. Да пише - ја вас не бих питала, ово ми уопште није јасно. Једино разумем да иде за Русију.

- Тако је, само Ви пошаљите даље, нека писмо крене из Сомбора, а стићи ће где треба.

- Свашта!

Присутни се већ почеше смејуљити и међусобно дошаптавати...

Када је стигао кући, исприча Јелени како је прошло, и да је, хвала Богу ,писмо ипак кренуло пут Русије. Зарадоваше се и снажно загрлише.

Неколико дана касније, упита га жена:

- Када си затварао оно писмо, не сећам се да си унутра ставио новчани прилог за светињу.

- Јао, Јелена! Па ја сам потпуно заборавио! (Рече Мирко)

- Их, шта сад да се ради. Слеже раменима.

- Ваљда од бриге да све напишем и сва имена поменем, када сам ти читао и када смо рекли да је то-то, запричасмо се, и ето...

- Знам, разумем. Не вреди да се сада секираш. Ниси намерно. Хајмо сад на спавање, касно је. Ујутру раније устајемо, литургија ће почети пре 9.

Сутрадан, након што су изашли из храма, Мирко и Јелена прошеташе центром свог града. У једном трену, видеше пред маркетом старију женицу која проси. Застадоше крај ње и Јелена јој пружи неки новац. Старица се осмехну и захвали. Продужише градским корзом, и запричаше се. Наједанпут, Мирко стаде као укопан и рече:

- Знам!

- Шта се десило, шта знаш?!

- Знам шта ћу! За прилог.

- Који прилог?

- За прилог који сам заборавио послати у писму. Однећу новац овој женици, и наменити у то име.

- Сјајна идеја! Браво.

- Сачекај ме, ево ме за који трен.

Ужурбано похита ка женици да испуни оно што је схватио као благослов који је у трену добио. Како јој је прилазио она га препозна, и рече:

- Ох, Ви опет! Па сад сте били. (И осмехну се)

- Да, али оно је било од нас, а ово...(вади новчаник и тражи новац), ово Вам је од Свете Ксеније.

Збуњено га погледа, осмех се полако поче губити...па климну главом и рече тихо: "Хвала".

- Ово Вам она шаље, и њој нека је хвала. У здрављу остајте.

Мирко је толико био срећан, имао је осећај да се ништа лепше није могло десити у том трену! Када је стигао до своје жене, загрлио је и рекао:

- Видиш каква је Света Ксенија! Увек нађе начин да помогне некоме. Ово је такав благослов и таква радост. Присутвовали смо једном живом примеру како је пред нашим очима блажена помогла старици у нашем граду Сомбору. И уопште немам осећај да сам јој пружио неки свој новац, већ новац који треба само да проследим. Хвала ти Боже!

- Колико је велика и милостива! (Рече Јелена)

Озарени, држећи се за руке, наставише шетати ка градском парку, који се већ увелико белио од снежног покривача. Фијук ветра Сомбором је проносио дух вољене Русије, и док су залеђене гране пуцкетале, све је личило као да се стапа у једно. А на месту сусрета Сомбора и Петрограда , стајала је, и још увек стоји, она која је и главни актер ове истините приче - љубљена матушка Ксенушка, брзопомоћница и молитвеница за душе наше.

✍️Горан Маринић
(Живе Речи, православни музички састав Бедем) https://www.instagram.com/bedem_muzickisastav/