Магаре и крст

Често се у нашем народу магаре помиње у неком негативном, погрдном контексту. Нарочито када се други жели понизити, та прва „титула“ обично гласи: „Који магарац!“ или „Магарац један“...“Магарчина“... Зашто се име ове племените и кротке животиње користи у овакве сврхе и колико је то погрешно? Овде ћемо предочити једну занимљивост коју многи нису знали, а то је да свако магаре на својим леђима има знак крста. Шта каже предање и на ову тему, сазнаћемо у наставку овог текста...

Још у Старом Завету, наилазимо на места у ком се помињу магарци као врло одане и вредне животиње. Животиње од велике користи за човека. Погодне за вучу, орање и остале земљорадничке послове. Магарци су преносили разне терете. И не само терет већ и људе. Заиста су служили на многе начине и у разним приликама. Њих су користили и у размени за храну али су и сами били учесници у исхрани човека, дајући веома квалитетно млеко, које је увек било цењено и на цени. Како тада, тако и данас. Магаре је нарочито у временима које је описано у Старом Завету било ствар престижа, а познате су и чувене беле магарице. Писмо нам небројено пута предочава приче кроз које су поменуте ове животиње. (Књига о царевима, књига постања, књига о Јову, књига Самуилова и многе друге). Но, ништа мање није случај и у Новом Завету.

Пред сам праг Новог Завета, Свети пророк Захарија, отац Светог Претече, наводи како ће Господ доћи - Кротки Спаситељ на кроткој животињи, младунчету магаричином.

И заиста, Када је Исус Христос, Господ и Бог наш, ушао у Јерусалим, он није узјахао на најлепшем коњу или камили, уз највеличанстваенији вид овоземаљског дочека, већ Кротки Господ јашући магаре, смирено улази у град Јерусалим. Док пред њим небројено мноштво народа кличе: „Осана Сину Давидову!“ „Благословен Који долази у име Господње!“ Тада су се испуниле речи Светог пророка који говораше: „Ево Цар твој иде теби кротак, и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње. (Мт. 21, 5.)

На све ово нас подсећају већ први стихови првог кондака из акатиста посвећеном Уласку Господњем у Јерусалиом (Цвети):

„Изабрани Царе Горњег Сиона, Кротки Спаситељу и Праведни Избавитељу наш, Тебе, Кога на висини Херувими носе и Серафими славе, гледамо сада како на магарету у Јерусалим улазиш и на добровољно страдање полазиш.“

Наравно, ово није једини помен ове животиње у истоименом акатисту. Његово присуство овом догађају, посведочено је још 17 пута до краја самог акатиста. Као и на многим другим богослужбеним местима. Један од лепших примера је кондак Лазареве суботе:

„На престолу на Небу, а на Земљи си на магарету био Христе Боже, који си примио анђелску хвалу и певање деце, која Ти кличу: Благословен си Ти, који си дошао да спасеш Адама!“

Постоји једно лепо народно предање, без обира на потврду његове аутентичности. Оно нам говори како до самог распећа Господњег, магарци нису били обележени на леђима. Већ док је Господ био разапет, магаре је било у непосредној близини. Не могавши гледати како страда Онога ког је неколико дана раније увео у Јерусалим – окренуло је леђа од те страхоте, а сенка крста која је пала на њега, оставила је траг који се после преносио на све остале генерације ове племените животиње.

Наравно, за ову причу нико нема потврду, али је племенита и мила. А оно што је сигурно (и лако проверљиво) је то да свако магаре и дан данас заиста има крсни знак преко својих леђа (што се види и на насловној фотографији овог текста).

Многи су примери у Светом Писму када и на који начин је ова племенита и смирена животиња помогла и помагала људима.

Сетимо се само светогорских подвижника, нарочито на Каруљи. Највећи помоћник у свим приликама је управо магаре. Магаре преноси храну, ходочаснике, старце са једног места на друго, као и све оно што је потребно.

Исто тако, не можемо а да не поменемо и чудесни догађај повратка чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице на Свету Гору. Када је због немира и бурних времена напустила Србију и на магарету прошла сав пут до једног места између скита Хрусије и манастира Хиландара. Када је магаре донело ову икону Пресвете Мајке Божије, на том месту је издахнуло. Монах који је у близини чувао овце, видео је овај призор и похитао по братију, који су је уз свечане химне унели и вратили у сам манастирски храм на место игуманије где се и данас налази. А то место Њеног повратка су оградили, подигли спомен капелицу коју живописали сценама овог чудесног догађаја, те сви они који посете свету царску српску лавру Хиландар имају прилику да обиђу и ово необично и веома значајно место.

Још много лепих примера можемо навести али је и ово сасвим довољно. Довољно да се уверимо да ова животиња није ни глупа, ни дрска, ни таква каквом је човек сматра и неоправедно представља, а нарочито не онаква у каквом је контексту узима као пример када некога жели омаловажити или чак увредити.

Можда магаре и јесте тврдоглаво, али није животиња која је зла или глупа. Господ се према њој односио са љубављу. Животиња је ту љубав осетила и никада није негодовала или учинила нешто где би је као такву окарактерисали или пак унели у Књигу над књигама. Напротив, остала је упамћена као неко ко је истински послушан, смирен и добронамеран.

Зато, размислимо добро у које сврхе користимо име ове племените животиње. Она свакако није „света животиња“ како неки погрешно тумаче. Тај термин не постоји. Али свакако, исто толико није ни дрска а још мање глупа. Она на љубав одговара љубављу – на охолост тврдоглавошћу. То је ипак животиња-није човек. Оно што сами од ње будемо искали – то ће сваком пружити. А Господ нам је и кроз однос са магаретом оставио и ово сведочанство као леп пример из ког можемо много научити.

✍️Горан Маринић
     Извор: Блог Вармеј