"Крадљивац" иконе

Још пре неколико месеци сам за своје кумче припремио на дар икону Светог великомученика Георгија коју сам желео да му поклоним на дан његове крсне славе. Обзиром да он ради теренски, те га нема кући по две недеље (понекад и дуже), ове године га је тако задесило да није могао доћи. Икону сам оставио у својој канцеларији у згради Црквене општине. Обзиром да је већег формата а тамо имам простор где да је оставим док је не однесем у Пригревицу.

Како ми се кум јавио да је стигао пре неколико дана, пожелео сам да заједно одемо у сеоску богомољу на свету литургију, и таман искористим прилику да му понесем и икону. Први воз за Пригревицу је по реду вожње био у 6:30, с тога сам пре тoга морао отићи по њу, па тек оданде на воз.

Стижем таксијем пред Црквену општину у 6:25. Такси окреће али не гаси возило, док ја трчећи хитам само да је преузмем и настављамо. Откључавам врата, пролазим кроз ходник и улазим у канцеларију. Како сам узео икону, видим да нисам раније написао посвету и ту седнем на кратко само да је напишем. Након пар тренутака почиње невероватна бука, одјекује цео центар. Убрзо схватам да се активирао аларм на нашој згради. Тачније, ја сам га активирао. :) Све то не би било тако трагично да имам шифру и да не касним на воз. Закључавам врата, трчим са иконом у руци која није упакована, (заиста делује да сам је украо) и са њом буквално пролећем кроз порту. Аларм пишти, имам осећај све јаче и јаче. Мислим се, Свети Георгије, помози макар у земљу да пропаднем од срамоте! Људи који су били у пролазу застају и гледају у неверици како човек око 6:30 истрчава са иконом и "бежи" таксијем. Од шока нису имали снаге ни да реагују ни да ме нешто упитају, а ни ја да се оправдам било којом речју.

Такиста ме са сумњом гледа, није му баш драго што вози некога ко је истрчао са иконом из црквене порте. Јадан, сигурно је и сам помислио: "Док ја објасним, одох и ја у 'апс!" :) Из таксија зовем црквењака, нажалост морао сам га пробудити и кажем о чему се ради. Замолим га да телефоном заустави аларм. На то ме додатно "обрадовао" реченицом, како је то немогуће, већ морам то учинити сам на лицу места, укуцавши шифру. А обзиром да шифру немам, није ми никада ни требала, јер реално, шта има ту да тражим у току ноћи (али очигледно и раног јутра) издиктирао ми је шта да укуцам... Е, тако ме лепо сад све ово задесило. :) И ту се враћамо такиста и ја на "место злочина". Сат откуцава, показује 6:29. Већ ме хвата паника. Све ишчекујем, сачекаће ме неко ко је ипак дошао к себи и видео "да бежим са иконом" па док ја објасним - оде воз, али буквално.  На моју превелику радост, када смо се вратили аларм се није оглашавао. Не знам како, али се ништа није чуло.

Након пар тренутака пожурисмо на железничку станицу. Стигосмо тамо у 6:32. Нема никога. Разочарам се...Но, то моје разочарење није трајало тако дуго. Пријатан глас са разгласа ме обрадовао реченицом:

"Поштовани путници, воз из Сомбора за Нови Сад касни у поласку 25 минута."

Ооо! Која радост. :) :) :)

Живеле Железнице Србије! ❤ :)
Када је воз стигао у Пригревицу гледам кроз прозор, угледам кума и похитам само да му предам икону. На путу до богомоље му испричах за немили догађај, и након свега се ипак слатко исмејасмо...

Овај догађај ме заиста утврдио у две ствари.

Најискреније, баш је ужасан осећај бити и "привремено-привидни" лопов.

И да никада не судим по ономе што видим. Често се преваримо па кажемо: "Док не видим својим очима-не верујем." Ко год је овај догађај испратио својим очима, неминовно је у свему овоме видео прекршај и нешто што је за осуду. А заправо, ситуација није била ни налик томе. Зато се осуде треба клонити увек и свуда.


Горан Маринић
Извор: Блог Вармеј  https://varmej.blogspot.com/