Човеков свет је "независан" у односу на Божију вољу (2019)

Човеков свет је "независан" у односу на Божију вољу (2019)
Човеков свет је "независан" у односу на Божију вољу (2019)

Човеков свет је независан (вегетативан) у односу на Божију вољу. Другим речима човеков свет није независан од енергија Божијих који чине постојање али је личносно, по Благодати братски, синовски, независан од Божије воље. Тешке речи као што је и сама насловна тема тешка и сложена. Надовезује се органски на један од претходних блогова „Судбина и предодређеност не постоје“ а која се кроз искуство Цркве и Крста последично појављује у души као слика света око нас али оквирна и без јасних граница. Кроз каснију разраду може се видети да се веома уклапа у оно што кроз Цркву знамо и чујемо о свету у ком живимо. Ова тема, дакле, сублимно исходи из споменутог искуства и не одудара ни у једном делу од учења Цркве; шта више у много чему се кроз Јеванђеље и Оце може управо наћи доста упоришта за њу као такву.

Каже се у многим штивима да је човек круна Божијег стварања свег видљивог света. Каже се још да је човек колико истинита слика Бога толико у свом биолошко духовном бићу обједињује макрокосмос и микрокосмос истовремено .. што значи да све аналогије и еквиваленти које користимо у причама и поређењима у оба смера (када дајемо примере свега видљивог кроз човека и обратно) имају своју потврду управо у овом учењу. Будући да је човек „круна Божијег стварања света“ а сјединивши је Господ са својом Ипостаси и подигавши је изнад Анђела онда је у човеку на неки начин и одговор на многа питања свеколиког постојања која муче душу и разум људи.

И ето овде да се вратим на тему да је наш свет у суштини вегетативна стварност у односу на вољу Божију све до тренутка у ком ми својом вољом тај и такав свет не потчинимо самом Богу што је једини начин да Њега уведемо у нашу реалност „блудног сина“ и „даљње земље“ и тиме од вегетативне стварности постанемо део Његових вољних интервенција. Црква је од Бога предложено истинско, стварно и право Царство Божије, кроз Њу већ присутно јер је надвремено и  ванвремено, али једино као потенцијал у овом свету слободе, не и нужност из угла човека и света који у злу лежи. Она је без људи, без човековог хтења, воље, вере, наде и молитве само зграда и ништа више.

Кад смо код двосмерних аналогија ..у човеку, каквим га је Бог створио по свом образу,  постоје органи, углавном спољашњи, над којима имамо вољу и којима управљамо (руке, ноге, обрве, трепавице) али постоје и органи чији рад не зависи од наше воље; углавном су то унутрашњи невидљиви органи: срце, јетра, бубрези, нервни систем ...све оно најважније! Сав видљиви свет је створен од Господа као тај вегетатвини унутрашњи систем који је основао на законима и не меша се у њих. Наш свет, који егзистира по сили Речи и Божијих закона као и сами ти закони, од Његових енергија добијају оживљење али смо слободни од Његове воље; Он се, нарочито после пада првог човека, не меша насилно у нашу слободу и не управља њоме. (Он нас и даље воли такве какви смо ...али страда веома од туге што не прихватамо Његов свет.)

Једном дати закони кроз Божију реч (Божијег Сина) су непроменљиви кроз све векове, трајаће док је света и века и имају смисла само док човек Богу пружа могућност да спроводи преко нас своју вољу (Црква). Када то човек не уради .. закони не престају да важе као што и Сунце не престаје да греје подједнако и зле и добре али се наши животи удаљавају од смисла, одлазе у даљњу земљу где се мењају духовна правила. Коначно, како рече један од отаца Цркве, „Да Христос није дошао и Васкрсао ми би били демони.“

У претходном блогу „судбина и предодређеност не постоје“ споменуо сам да је, створивши видљиви свет и ПРАВИЛА која у њему владају, Бог себи и својој вољи везао руке. Створио је нешто (неког) што треба да егзистира кроз Њега али и уз Њега на братским и синовским основама у подједнакој синовској слави, наравно по благодати, колико и сама Ипостас Сина а не на основама марионета које ће бити померане концима. (Код Луке који иде узводно у Христовој генеалогији долазимо до Адама за ког каже да је син Божији ..а син није марионета) То подразумева поштовање слободне воље ближњег, сестре, брата, пријатеља и немешање у границе те слободе. Стога и Бог себи везује руке и не глуми да не зна где је Адам кад је згрешио. Он улази целим бићем у наша правила и условљености. Бог нема потребе да глуми; будући да се ограничио на човекову меру у разним законима овог света, већ тада истински не зна где је Адам. Иде и тражи га по врту. Једна снажна потврда за ово је детаљ из Јеванђеља када Господ каже да „оставља деведесет и девет оваца и ИДЕ ДА ТРАЖИ ОНУ ИЗГУБЉЕНУ“. (Важно је поновити и акцентовати: „ИДЕ ДА ТРАЖИ!?) Затим каже да „када је нађе веома се радује и Он и све бестелесне силе“ .. али погледајте сада питања која се овде појављују! Најпре како то да свезнајући Господ иде да тражи изгубљену душу? Зар Он као свезнајући не зна где је она? Јеванђеље не лаже! Господ не лаже када нешто каже! Он заиста, будући да се ограничио на наше векторе и законе, не зна где је она .. иде „да је ТРАЖИ“!?

Ништа мање о томе да Бог себи везује руке сведочи и догађај, (величанствена праслика неусловљене слободе људи), када се Јаков рвао са Господом (или Анђелом Божијим – свеједно)! Очигледно је ту да је Господ прилагодио своју свемоћ људској снази; свео се на борца исте категорије са Јаковом ..баш као у данашњем боксу. Он је то учинио самим стварањем човека!  И тек тако, сведен на нашу меру, тежину, снагу и физичка правила, ступа у борбу са човеком. Његова је жеља да Он победи али на жалост свих нас па и на моју ... често смо јачи од Њега. Превише често и толико сурово да је Он у многима од нас још једва жив. Над тим треба плакати.. и молим светогорце да ме оплакују.

Отац блудног сина није знао где му је син одлутао; „отишао у даљњу земљу“! Отац је остао ту где је одувек и био, син се изгубио. Из овога следи да постоје само две опције за погубљену овцу или изгубљену душу: можда је Пастир нађе а можда је и не нађе?! Можда стигне прекасно кад је већ растргнута јер му није познала глас?! Можда блудни син заврши поред канти за отпад непримећен од било кога а да отац то никад не дозна?! Често Господ у Јеванђељу упоређује однос између Њега и нас са односом међу људима, то је једно исто; најзад и сам Суд ће бити много више на основама онога што смо чинили једни другима него на теолошком знању које се ту на Суду чак и не спомиње. „А када те видесмо да ти то учинисмо (или не учинисмо)?“ питаће и десна и лева група човечанства!? Одговор све каже: „Кад учинисте (или не учинисте) једном од ових најмањих мени учинисте (или не учинисте)“! И једни и други појма дакле немају да њихови поступци по човечијој природи имају теолошку димензију.

До сада сам прилично растрзано ову тему привео некој средини; није лака за вербализацију али њоме се уклањају последице фаталистичких или паганских трагова у свести обичног народа који Бога види као неког ко њихове животе доведе у постојање па баци у пакао (?) или судбински и предодређено управља у разним смеровима. Таква вера нема везе са Православљем, рађа неодговорност (с обзиром да „неко други управља мојом вољом“) и удаљава Бога "на неко небо" нејасно какво; удаљава Га и у будућност и у прошлост... свугде осим у садашњост (у којој Он једино јесте) и ствара нездрав и неправославан страх од Њега видећи у Њему искључиво "судију за прекршаје" који лови људске грешке и једва чека да одреже казну. Такав страх онда рађа полтронисање Богу који је просто само Син човечији; брат, пријатељ. Господ не подноси полтроне као што ни сваки здрав и нормалан човек не подноси да му било ко ласка, полтронише или има калкулације у пријатељству.

О свему овоме одговори од Цркве почињу онда када се прихвати ношење Крста, када почну духовна страдања, рвање са Богом попут Јакова, и све се своди само на бинарни принцип – или то препознаш као покајани разбојник на крсту или не као онај други распет поред Христа. Да, реч је о тренутцима кроз која сваки човек пролази а то су тренутци роптања и великих притисака на срце у тим духовним борбама. Једна од тих форми (наравно исповеђених где већ треба) мени лично је прилично усмерила мисли у правцу који покушавам да одмуцам. Најзад, када сам мислио да је то роптање нарочито болесно стање сретнем на екскурзији Православног пустињака који је мало отворио душу па рече: „Жао ми је што нисам боље трпео, што сам роптао.“ То ми је била утеха да ипак нисам сасвим флипнуо.

Да, тешке речи падну у том рвању када проклињете дан кад сте рођени и нипошто их нисам сакрио од духовника.. али кроз време и много пута опетована питања почео сам да разумевам да Бог ни са нашим рађањем нема директног уплива своје воље. Ми се рађамо, условно речено, по том ВЕГЕТАТИВНОМ постојању које једном створено кроз Реч Божију, кроз Сина Божијег никада неће престати да важи док Он то не буде другачије рекао. Сво постојање од Божијих енергија, које спомињу свети оци, добија оживљење .. добија живот али и законе по којима се то одвија... и даље са тим Бог нема ништа. Он констатује у Књизи постања „виде Бог да је све добро“ даље је посматрач са стране (прим.а.) Па тако из семена расте дрво, из јајета пиле, од семена мушкарца и јајника жене рађа се човек; то су правила која нису начета грехом јер оно Божије, закон Божији, не може да буде ни додирнут нити грехом нити смрћу. Можемо постати смрти и  иструлити ми људи који смо под законом али сам закон не може! Та правила непроменљиво важе до краја времена! Ти закони су енергије Божије, део Његовог бита или јестетства. И наше рађање је део тог вегетативног закона. Кад сам зачет моји родитељи су у томе учествовали ..срео сам Реч Божију у тренутку настајања (наравно све што је живо); стекли смо искуство Христа (искуство Живота) који је та Реч, ушли у законито искуство постојања и нема назад. Срели смо Га кроз енергију постојања која од Бога непрестано тече али само рођење је плод спонтаног живота који смо од Бога добили као дар у овим оквирима који су наша датост. Ево и доказа из Јеванђеља: Господар даје различите таленте приставу; неком десет, неком пет .. и што је најважније.. Он одлази негде! Не знамо где али видимо да нам је дао у руке неке вредности! На нама је даље шта ћемо са тиме да радимо! Исти тај јеванђелски сегмент каже да се Господар пријатно изненадио када је онај са десет талената зарадио још десет и онај са пет још пет! Одушевљено их награђује за труд и верност. Нема дакле говора да је Он ко зна одакле управљао поступцима ових људи.

Што се самог рађања тиче у том свету где је Гоподар отшао далеко, могли су моји родитељи да користе некаква заштитна средства и да не постојим. Најзад и што је најважније за ову тему јер је приближава разумевању – може неки масовни убица и злочинац, јеретик по уверењу, или не знам шта већ, да силује неку девојку и гле .. зачеће се дете по тим ВЕГЕТАТИВНИМ законима. Зачеће се личност и срешће постојање, срешће Реч и Живот у тренутку настајања. Да ли је Божија воља да нека демонизована особа, нека животиња у људском облику, силује девојку? Наравно, знајући кроз свете оце колико је Бог нежан и колико поштује слободу човека тако нешто је непојмљиво и апсолутно удаљено од Њега.

Ту настаје „дар мар“ у мозгу јер су нам душе навикле на фаталистичко наслеђе примљено ко зна кад и ко зна где .. по ком је „све у Божијој вољи, допуштењу“ и не знам шта све не.. а заправо овај живот је веома спонтан и независан по много чему од Божије воље осим наравно по самом постојању или битију, Његовој условно речено вегетативној енергији које од Њега долази и даје свему оживљење. Пре ће бити (дубоко верујем светим оцима) да су те енергије разумне силе и чинови које су послушне Господу као што Га и Сунце слуша па греје редом све без разлике!

Постоји пар места у Јеванђељу која индиректно али безмало и директно говоре о рађању свега по споменутим вегетативним правилима изван Божије директне воље. Наиме, каже Господ да ко саблазни једног од ових најмањих, мислећи на децу: „Боље би му било да се није родио онај човек“. Не каже Господ „боље би му било да га нисам створио“ већ: “боље да се није родио“!? Шта говори ова реченица о видљивом свету, о нашем постојању, о самом животу? Говори да се људи рађају по већ датим правилима у која се Господ не меша и да је том потенцијалном несрећнику боље да му је оцу, на дан кад је зачет, пао камен на главу него да је њега направио.

А друго место још снажније разјашњава овај проблем. Господ каже да „ко се не крсти водом и Духом неће ући у Царство Божије“ што опет говори да је тек крштење у ствари рођење у Христу а да без тога само биолошко рођење не значи пуно. Наравно овим, далеко било, не прејудицирамо само Спасење свих (то је непознаница) јер Господ жели да се сви спасу па можда (дај Боже) Он има начина да то спроведе кроз иглене уши и тајне нама непознате али податци са којима располажемо из Његових уста и из уста Апостола кажу да је тек крштење рођење човека у подобију Божијем а да је сам долазак човека на свет само биолошка лутрија. Коначно, управо Он каже Никодиму: „Заиста заиста ти кажем, ако се ко поново не роди...“ што јасно говори управо о овоме што претходно рекох и што је тема .. а то је да прво рођење, долазак на свет, бива по вегетативним законима рађања доступна сваком ..као што је и сунце грејало и Нерона, Диоклецијана и њима сличне не правећи разлику ко је ко.

Како сам већ рекао у једном од претходних блогова Бог је себи везао руке створивши правила која су наш амбијент и наш живот. Он снисходи и постаје део тих правила не злоупотребљавајући своју непојмљиву силу да мигом воље може да угаси свеколико постојање. Дао је Реч, заклео се собом јер није имао ничим вишим .. и та Реч је гранитна до краја времена. Господ обећања и речи држи и испуњава их! Он не глуми када пита Адама „где си“ јер Бог нема потребу да глуми. Он „везаних руку“ нашим оквирима и законима заиста не зна где је Адам као што ни Пастир не зна где је изгубљена овца и иде „да је тражи“! Није се скривао иза грма и чекао на Адамову погрешку (јер пријатељ пријатељу то никада не чини) да би га после строго кажњавао и не знам шта све не. Исто тако у Дан Онај који долази многима ће рећи: „Идите од мене, не познајем вас.“ Бог не лаже када нешто каже, заиста онда те људе није никада упознао. Одмах се појави то наше фаталистичко питање: „Како као Бог не зна неког“ али не ја него управо Он каже „не познајем вас“. Да ли Он ту глуми? Да ли бунца? Зашто би Бог рекао нешто што није тачно? Бог који је шетао са Адамом по врту исти је Господ који се родио од девојке Марије и који је исто тако шетао међу људима. Није се уопште променио у својој природи.  Рођен ни по чему различит од нас (осим Његове друге природе откривене само вери по силаску Духа Светога на Педесетницу) али и ту је био непознат .. ништа посебно. Ипак и такав је развалио смрт, историју, свеколико постојање .. све се изокренуло, потресло из темеља. (Мсм, како да се и не потресе све?! Онај који зна број свих атома у Космосу јер их је сам ту поставио ходио и хода поред нас! Ко да се не смрзне и потресе?)

Наш видљиви свет, као и онај духовни у нама, има правила по којима је настао. Та правила и закони су нешто над чиме ни човек али ни Бог (по свом хтењу) више немају могућност насилне преправке или поништавања. Зато Адамов пад јесте страшно озбиљан моменат у историји људске врсте. Да је „могао“ Бог би то исправио одмах, али поштујући све законе које је поставио и оно божанско (Његово) у нама није вршио насиље над слободом човека. Човек је прекршио Устав, потписао (кроз дело) неки „документ“ (рукописаније) са ђаволом и кренуо да ишчезава. Прекршио је Закон који му је гарантовао доток живота и смисла у биће! Удаљио се од њега Дух Свети, Дух Живота и оно што је од блата створено кренуло је да се распада у елементе од којих је настало.

Рај, узгред, није нешто квалитативно различит од овога што видимо око себе! Исти смо људи и пре и после пада .. Рај је боравак Духа Светог у срцу; јединство са Духом Божијим. Кад имате Христа у срцу и северни Сибир вам је рај; и пустиње Африке су вам рај! То је исто као и у време Адама. Чак каже у књизи постања да је Бог „кад мало захладне“ ишао да обиђе своје дете Адама ..а то значи да је била врућинчина па је Господ сачекао да мало буде пријатније за породични скуп. Адамов пад значио је прекршај у духовном смислу; удаљење од Духа Божијег, Његов одлазак из срца и бића људског. Човек је истерао невиног Господа из себе; истерао је благодат Духа Божијег која га је чинила сином! Прегазивши Божију реч о „дрвету познања добра и зла“ испао је из наручја свемоћи Божије и схватио шта значи бити заробљен у вегетативна правила постојања где нема Божије воље; где важе нека друга правила, сурова, посна, гладна; само материја и једно велико духовно „ништа“!

Изгнање из раја није протеривање из неког нама непознатог места већ само, како каже Књига постања, удаљавање од Дрвета Живота које је било на просторима данашњег Ирака. Људи су географски само премештени на неку другу локацију а на врата Духовног света постављен је Херувим поред кога нема шансе да ико прође .. осим касније, на Велики Петак, Христа, оног покајаног разбојника, а касније и многих мученика и праведника. У ствари ко год је покушао, а и данас то многи покушавају, да прођу у духовни свет мимо Христа и Његове Цркве ..који је „врата у тор“, добије од Херувима по носу – скрене са ума, побулазни, побесни или напросто умре.

Колико је то био озбиљан прекршај постојања свега видљивог света, јер човек је његова круна, види се по томе да је Бог брже боље, тугујући над нашим смртним ропцем, осмислио стратегију како да врати човека у стање бесмртности а да не наруши слободу ни људи ни демона. Одмах је у свет кроз Мојсија (будући да смо без Духа Светог полудели и подивљали) унео правила понашања, законе који су из Његових уста одшкринула прозор вечности и свежег ваздуха ..тек колико да људи не полуде сасвим. Чим су закони ушли у пали свет ушла је и нада јер су та правила из Његовог Бића што значи да је смрт већ била успорена струјањем Живота из Његових уста и познање тога буди наду у вечност. Било је само потребно у спонтаним животима држати та правила у пракси. Али победити смрт, нарушене вегетативне законе који су наш амбијент живота није могао нико осим сам Живот! Нису могли ни Анђели (јер по суштини нису Живот већ створена бића) а камо ли људи. Зато се Живот рађа као људско биће да Он уместо људи, а ипак човек, сиђе до корена смрти и да је сатре... али увек спонтано и ни једног тренутка насилно ни над чијом слободом; поновићу - ни над људском ни над демонском. То је била највећа и најважнија шаховска партија од како је света и века у којој је Господ морао да, спонтано и без намештених сценографија у оквирима пуне слободе, измами од сатане убиство на Крсту! С обзиром, како посредно поручује Спаситељ, да ђаво не жели самом себи да разори и раздели царство ("ако се царство раздели само у себи неће опстати оно царство") Господ је морао некако да, шаховским речником речено "жртвом даме" изнуди од човекоубице смрт Живота и да све то време овај подли пали анђео не скапира с ким има посла. Да, нико у оно време није могао да зна ко је Христос у једној од својих природа! То данас знамо захваљујући Цркви и Духу Светом без ког није могуће ни Анђелима ни људима да препознају у Христу Бога нити да кажу "Христос је Господ" ... о ђаволима да не причам! Они су апсолутни слепци за Ипостас Сина у Богочовеку. Уосталом шта кажу Апостоли када је Исус утишао буру и таласе на мору? "Ко је овај да га и море и ветрови слушају"?! Из овога се види да они суштински не схватају да је пред њима сам Творац који још увек тада прикрива своју природу да се ђаво не би досетио и одустао од Исусове смрти. Открива се само тројици ученика на "Преображење" али чујте шта им каже: "Не говорите ником"! Живот је морао да умре непрепознат од ђавола и то сам Господ каже: "Ја сам и дошао за час овај"! За смрт! Нешто више сам о томе, кол'ко Бог даде, теоретисао у блоговима. "Судбина не постоји.."  и "Критика на текст Предодређеност и судбина не постоје.." 

Кроз држање тих правила почевши од десет заповести људи су Њему омогућили да своју свемоћ унесе у постојање и да припремљену шаховску стратегију спасавања спроведе у дело. Неопходна је дакле обострана сарадња (или синергија) између човека и Бога да би оно вегетативно и ограничено било под Његовом управом и вољом .. али је и тада то Богу немогуће без човековог допуштења кроз молитвени вапај. (Доказ је у Јеванђељу где каже да у Капернауму Господ „не могаше“ ни једно чудо учинити „јер не нађе вере“!?)

Ми молимо кроз јаук да тај моћни хирург одстрани оно што је у нама болесно. Да ли ће то бити са анестезијом или без .. зависи од нас. Ако смо милостиви.. па то је анестезија да и не приметимо када нас Господ лечи! Ако смо сурови .. и тада нас лечи ако Му верујемо и молимо Га али боли да очи испадају. Чак и не мари пуно што се деремо на сва уста .. јер то смо ми у стварном издању: ружни, одвратни, препуни рана. Милост и сажаљење су део Његовог бића у ком нема места суровости .. и ми смо сами себи ту казна у светлу те љубави.

Својим Васкрсењем Господ је потресао свеколико постојање где спада и наша историја. Подигао је човеково биће, тело и достојанство одмах са десне стране свог Оца (и оца људи онолико колико нам његова Реч тј. Син значи). Није нарушио вегетативне законе постојања али је омогућио Цркви да кроз Њу и Њене молитве Он може да интервенише својом свемоћи унутар тих гвоздених правила и да их мења по својој вољи. Зато неки светитељи ходају по води јер не подлежу више законима природе. Зато многи од њих виде кроз Вас све ваше болести јер кроз њих Бог се обраћа вама и даје вам очинска упутства из надисторије .. из своје свемоћи којој се вегетативна правила једино повинују и уклањају се. Без Њега та правила су наш казамат, наша „даљња земља“ у којој се хранимо рошчићима.

Коначно, најевећи доказ овој причи или теорији је сама молитва коју нам је Господ оставио „Оче наш..“ и кроз њу све открио управо по овим питањима. Та молитва је сама срж нашег бића онаквог какво је створено а истовремено и покајаног бића које се диже из стања греха и смрти. Она има два сегмента који следе један другом и утапају се у целину. Најпре, у првом сегменту, почиње са „Оче наш који си на Небесима ..“ где ми смирено признајемо да је Господ наш Бог али и отац; прзнајемо нешто што смо грехом осрамотили у себи и као блудни син који је понизио оца својим гестом враћамо се са мислима „идем оцу свом и замолићу га да ме прими као једног од слугу“.

У функцији тог смиравања и прослављања Славе Божије је и наставак молитве: „Да се свети име твоје, да дође Царство Твоје...“  - На овом делу први сегмент синовског смиреног признања грешке пред оцем полако се претапа у други сегмент где сада исповедамо, постојано верујући у Очеву доброту и моћ: „ ..да буде воља Твоја како на Небесима тако и на земљи“. Овде нам Бог открива вегетативну природу нашег палог света; као анатом нашег бића износи нам је кроз речи које жели да ми најпре срцем осетимо а онда и кажемо а то је да смо живели изван Његове воље али да смо схватили колико је то бесмислено и позивамо Господа да и међу нама зацари Његова воља онако како је међу Анђелима и другим небеским силама. Управо то је вапај са дна вегетативне реалности: „Да буде воља Твоја и овде на земљи..“ из чега се подразумева: „које до сада због нас самих међу нама није било“!

Даље латентно постоји чисто хронолошки и хијерархијски: „А кад се Твоја воља већ зацари дај нам хлеб животни и за душу и за тело .. јер без тога смо лешеви који ходају.“

И онда следи једно упозорење у самој молитви коју нам Он ставља у уста и  обраћа нам пажњу на то касније и у Јеванђељу о свадбеном руху! Каже: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо својим дужницима“. Другим речима по тој хронологији и понајпре хијерархији дешавања присутној у молитви ми другим речима кажемо „Кад се већ зацари Твоја воља Господе, кад нам даш и хлеб, опрости нам и све што сагрешисмо .. онако како и ми опраштамо“ .. јер ако не опраштамо немамо свадбено рухо и цела молитва пада у воду; Царство се измакне у непознатом правцу. Опет се вратимо у гвоздени стисак овог вегетативног света са суровим правилима у ком остајемо све док не опростимо то што нас везало за њега. Бог нам у супротном не може помоћи јер кључ је у нашим рукама. Кључ је сличност са Богом што је могуће више у смислу Његових пројавних страна: сажаљивост, емпатија, сузе због човека (ближњег ма ко да је) опроштај грешке или увреде и све у том духу. Колико смо такви према ближњима и живот је такав према нама али не то што Живот тако хоће већ што је особина човековог подобија да без међусобне љубави сам отпада од смисла, разума, Духа благости.

На крају, под условом да немамо неких великих „дуговања“ у смислу праштања позивамо Господа да нас вади како зна и уме из луднице; да нас чупа из канџи оног лудака јер само Господ зна начине како од лукавог да нас избави. Да нас у том колебљивом стању наше душе не изгуби из вида и тако слабе нас не пусти нашим слабостима (искушењима) ... а све то муком изграђено кроз Господа ... само једно непраштање, трач или осуђивање могу да сруше као кућу на песку!

Да буде Господе воља Твоја .. види и за мене (али и за многе) неко место тамо кад дођеш опет. У рај па у крај; ту одмах код улаза.. макар и на промаји! Нема везе, тад ми грип не може ништа.    

(Ако је текст ичему корисном.. посвећујем га мојој болесној сестри Љиљи, жени, сину, пријатељима, колегама. Сетите их се у молитвама)