Жеље у Царству Христовом

Жеље у Христовом Царству

Октобар 21, 2022 - 16:30
Новембар 3, 2022 - 11:19
 0  9
Жеље у Царству Христовом
Жеље у Царству Христовом

Мотив за овај блог или текст био ми је разговор са једном девојком од двадесетак и нешто година, ћерком мог познаника, која рече да јој је тата (иначе вероучитељ) причао како у Царству Божијем неће бити жеља, потреба да се негде оде, многих још особина које овде карактеришу човека и томе слично. Она помало разочарана рече: „Па ја волим Крф, ваљда ћу моћи да идем и тамо“ .. да би јој тата дао одговор који сам горе навео. Напросто девојче, у свему генијално и полетно, спонтано управо из своје природе још невиног великог детета већ кроз питања и управо то разочарање магловито и даје већ неке одговоре.

У неколико ранијих овде текстова дотакао сам ову тему и неће ми бити проблем да се поновим уз нека проширења. Испред свега ..најбитнија је једна ограда а то је да нико жив осим једног Апостола није видео будући век ...“Што око не виде и ухо не чу оно је Господ припремио онима који га љубе“.

Дакле, све преко тога су наша интимна осећања и претпоставке у зависности какав однос имамо ка литургијском Христу; дакле у зависности од те преважне релације и личног односа са Богом од ког једносмерно и долази побуда да се трага за унутрашњим енигмама сопствене личности. Да... наша вера, љубав, нада од Њега долазе. („Без мене не можете ништа чинити“ – каже Спаситељ)! Он их побуђује, поклања, Он се моли из Срца а то припише нама .. јер све те наше особине које би требало да су његов лик у нама, без квасца (Духа Светог) нису ништа.

Елем, о Царству Христовом не можемо дакле имати никаква сазнања јер то Бог даде само једној особи; свом ученику. Али можемо нешто друго! Можемо своје магловите слутње, на темељу отачких предања, тајне литургије, јеванђеља и светих отаца, међусобно размењивати; сагледавати где се додирују а где се косе и међусобно и са оцима .. и тако стварати једну, наравно оквирну и замућену слику о обећаном Царству. Није Бог ни нас остале кроз сва времена (оце Цркве, преподобне, верни народ) оставио без неких зрнаца одгонетања тих енигми. Безобалне су тајне постојања па Он може те делиће давати још безброј еона а да никада не буду ни начете а камо ли јасне колико оном једином ученику који је то видео из прве руке. 

Најзад и Господ сам каже: „И коме ја хоћу открићу..“ Многима помало открива кроз надахнућа у талентима (најпре уметничким) и онда се кроз Цркву помало склапа тај мозаик који је на неки начин занимљива магловита непознаница. Као добар педагог а помало и шаљивџија стави ти Господ у руку детаљ, неко зрнце, неких тако дубоких појмова а ти се онда мучи са тиме како знаш и умеш ..само га немој много разглашавати јер кад прође кроз твоје греховно искуство претвори се у машту. Као духовна реалност и осећај литургијско искуство те ваздиже; као машта опрелести и тебе и људе око тебе.. а има кроз историју не мали број таквих случајева. (С овим у вези једна мала узгредица: видим да многи монаси, свештеници и други из тог еснафа, причају о неким појмовима који напросто нису дати широј публици. Причају о неким „светлостима“ о „енергијама“ и томе сличне мистике а у Љубави, и Божијој и људској, нема ничег мистичног. „Бог је љубав и Љубав је Бог“ (она обична свакодневна људска љубав)  каже Апостол Христов.  Додуше, не греше они кад Љубав виде као светло или као енергију ..али то је њима лично и личносно Бог дао и открио – то искуство није преносиво речима; може да разболи генерације људи. (Не рече Господ за џабе "не бој се, само веруј" - другим речима, "не заноси се, живи нормално и веруј у Христа; не маштај, само веруј ... и биће довољно, чини тако и "ући ћеш у Живот"). Најзад и тропар Свете Петке каже: "Срце чисто Господ тражи, без маштања и без лажи...." 

Не може човек без искуства (или скромног искуства) Цркве многа мистична сазнања искусних монаха да појми духом. Они који немају таква искуства по нужности и аутоматизму то пореде са створеним светом и својим земаљским искуствима (морају јер им је само тако доступно) а онда се у машти погруженој у овај свет потпуно искриве те перцепције и може доћи до озбиљних поремећаја и душевних болести. 

А сад да рашчланимо, како и колико Бог даде из неког личног литургијског односа са Црквом, неке појмове кроз тај муцави лични Црквени доживљавај.

Царство Небеско по речима самог Христа није географска одредница; није чак ни временска одредница! Каже Јеванђеље: „А доћи ће време када се истински богомољци неће молити на гори овој већ у Духу и Истини – дакле у Духу Светом и Христу јер Он је Истина...што на једном месту Спаситељ и рече: „Ја сам Пут и Истина..“! Царство Божије је сама личност Господа Христа! Оно је кроз Цркву већ ту.. у срцу човека! Опет да подсетим на Јеванђеље: „А што тражите Царство овде или онде? Оно је унутра у срцима вашим.“ А кад је у срцу онда је и споља јер човек се у Христу и са Христом мења и у односу на спољашњи свет, а том обогаћеном причешћеном природом онда суптилно мења и тај спољашњи свет!

Ви се, такви какви сте од крви и меса крећете кроз овај свет али са Христом у срцу ви сте у Његовом Царству већ сада и овде јер је Богочовек Царство у суштини... осим што Парусијом то још није потврђено. (Још постоји могућност пада али и покајања) Дакле у Царству у ком, а касније ћу пар речи о томе, престају да важе гвоздени греховни закони палог света па многи светитељи са Христом у себи ходају по води, исцељују болеснике (не својим способностима већ Христом) ...једном речју крећу се у Христовом Царству иако су ту међу нама. Ми то по болесној природи доживљавамо као чуда, правимо од тога фетише а то је Божији свет (каквим га је Он и створио) који је нормалан и природан, ни по чему „чудан“. Ми смо помрачени гресима па нам је тај свет у ствари стран, зато га и доживљавамо као чудо, као нешто застрашујуће; као нешто што искаче из наших смртних оквира и мерила.

Царство Небеско није ништа друго до исти онај Рај којим се кретао Адам, окружен дрвећем, шумом, животињама... а после пада није престао да се креће истом том планетом са истим особинама као и пре пада осим што у њега, а због њега и у цео видљви свет, више није струјао живот. 

Створени свет је због тог Адамовог (као родоначелника људи) прекида са извором живота кренуо да се разлаже на елементе од којих је настао... јер се истовремено исти тај свет налазио у Адаму као у круни стварања видљивог света. Тај свет којим се кретао Адам.. па то је ова планета на којој живимо непроменљиво од његовог доба и пре пада и после пада. Дрвеће које је додиривао ..исто је што и ово око нас. Рај, или Царство Христово, није квалитативно различит од овога где живимо! Исти смо људи и пре и после личног греха осим што остајемо без Духа .. Рај је боравак Духа Светог у срцу; јединство са Духом Божијим. Кад имате Христа у срцу и северни Сибир вам је рај; и пустиње Африке су вам рај! То је исто као и у време Адама. Чак каже у књизи постања да је Бог „кад мало захладне“ ишао да обиђе своје дете Адама ..а то значи да је била велика врућина па је Господ сачекао да мало буде пријатније за породични скуп. Адамов пад значио је прекршај у духовном смислу; удаљење од Духа Божијег, Његов одлазак из срца и бића људског. Човек је истерао невиног Господа из себе; истерао је благодат Духа Божијег која га је чинила сином! Прегазивши Божију реч о „дрвету познања добра и зла“ испао је из наручја свемоћи Божије и схватио шта значи бити заробљен у вегетативна правила постојања где нема Божије воље; где важе нека друга правила, сурова, посна, гладна; само материја, трулење без могућности да престане и једно велико духовно „ништа“!

Изгнање из раја није протеривање из неког нама непознатог места већ само, како каже Књига постања, удаљавање од Дрвета Живота које је било на просторима данашњег Ирака или Ирана, између река Тигар и Еуфрат. Света Тројица су удаљили Адама од неког конкретног дрвета Живота (са стаблом, корењем, лишћем и плодом) и људи су само географски премештени на неку другу локацију а на врата Духовног света, који човеку није више био видљив и доступан, постављен је Херувим поред кога нема шансе да ико прође .. осим касније, на Велики Петак, Христа, оног покајаног разбојника, а касније и многих мученика и праведника. У ствари ко год је покушао, а и данас то многи покушавају, да прођу у духовни свет мимо Христа и Његове Цркве ..који је „врата у тор“, добије од Херувима по носу – скрене са ума, побулазни, побесни или напросто умре.

Ту долазимо до оног шта бих у ствари поручио мом познанику који ћерки каже да у Царству Небеском неће бити жеља!? Ако из свега што сам горе навео није јасно да је овај свет већ сада у Христу испреплетан са Есхатоном онда да видимо шта каже Господ на једном месту у Јеванђељу: „И што год узиштете од Оца мога у име моје биће вам“! Дакле Он каже да чак и овде испуњава жеље (при том не каже ни какве треба да буду нити даје икакву спецификацију тих жеља) а камо ли у Царству које долази „и већ је настало“! Не, нисам то измислио, лепо пише у Јеванђељу. Но Господ познајући наше слабости напомиње да ипак тражимо најпре Царство Његово ..а друге жеље опрезно да спутавамо јер још није Парусија али недвосмислено нама још који смо на земљи из свих епоха каже да шта год тражимо од Оца у име Христово (а не посумњамо) биће нам. Уопште није прецизирао о каквим жељама се ради већ напросто и широко: "Што год узиштете од Оца у име моје, ако не посумњате..."

У свему томе и ја имам једну жељу, коју ћу наравно рећи Господу ако ме прими код себе у Царство кад дође (можда ме и не прими, прилично стрепим), а то је нешто што смо кроз Цркву сви видели и чули! Али пре него што изнесем ту жељу ваља рећи нешто. Наиме, по Васкрсењу Апостол Тома се уверио да је то стварно људско тело гурајући прсте у ране Христове и тиме у име свих нас рекао "Господ мој и Бог мој"! Шта се догађало тада? Са тим људским телом (какво ће по Васкрсењу бити и свих људи) Господ је пролазио кроз врата, ходао по води, долазио у собу ниоткуд а онда се после четрдесет дана узнео на Небо али и на видљиво небо ... као хеликоптер.. са телом („..и заклонише га облаци“). Посведочише очевидци (апостоли) и сам Анђео Божији који им се тада обратио док су гледали за Господом. Отишао је кроз свемир ко ракета! Ено пише лепо у Јеванђељу! Најдубље верујем (тиме не реметим ништа од учења Цркве) да је и прошетао по Сунцу да утеши свог слугу јер се на Велики Петак од бола и Сунце помрачило и заплакало. Христос и не зна друго него да љуби и теши! 

Е сад шта бих ја желео? Исто што и сви кад смо млади и гледамо ноћно небо (које казује славу Божију). Пожелим тако да видим мало од тих бекрајних светова физичког неба .. И ако ме Господ удостоји и прими код себе тада бих Га (са слободом и дерзновенијем које од Њега долазе) као родитеља, оца и пријатеља питао да благослови да одем да видим мало од тих светова тамо далеко. Да погледам шта је то све Господ саздао? Космос ће и даље бити исти овај Космос али кроз Богочовека преображен у бесмртан. Пожелећу можда да седим са корњачама на Галапагосу (што и сада желим) а Христос је свакако свугде и у свему... тада нема граница и држава. Ништа од свега тога неће тада бити немогуће јер све и у свему је Христос а Њему је све могуће. Имам слободу да тако појмим ствари на основу јеванђелских ЧИЊЕНИЦА да се Господ са људским телом винуо у свемир .. а такво тело имаће сви који се удостоје Царства. Ничега неће бити без благослова Духа Светог, Оца... Све ће бити Литургијски молитвени однос са Њим али непрестан. Неће бити као сада у војинствујућој Цркви недељом у девет сати јер тада више нема потребе за тим обликом литургијске праксе. Неће бити мерења времена; биће то осми непролазни дан; остварење чежње многовековних литургија из историје. Само учествовање у Телу Христовом тада (јер "сви смо удови једног тела") биће стање непрестане лутргије јер је Он Телом рођеним од девојке дошао међу људе управо из разлога да "сви једно буду". Христос је Литургија - Парусија је пуноћа Литургије; Господ овладава свим постојећим. Сам живот тада бива литургија... јер живот то јесте у самој сржи - молитвени и нежни однос са Христом један на један а потом заједница у једнодушности свих без нарушавања личних особина (па и радозналости) човека.

И моја жеља тада, ако Бог да бар последње место, мој одлазак негде где пожелим није и немогућ у Христу јер је Он свугде, све му је Отац покорио! Он испуњава целокупно постојање што значи и цео бескрај Свемира а то опет значи да испуњава целог човека јер човек је круна стварања свега видљивог. Господ тада испуњава све личносно и однос са Њим је непрестано заљубљено ослањање челом о чело оца и сина у литургијској пуноћи јер то и јесте смисао војинствујуће литургије сада... и молитвено (инсистирам и на речи "нежно") расположење као аутентични образац љубави и образа по којем је човек слика Бога. Литургија и јесте личносни образац човековог бића каквим га је Бог створио.

Нису то болесне жеље, реалне су а кроз Христа у Есхатону и изводљиве што смо видели на дан Вазнесења Богочовека. Оде Он ко ракета кроз облаке (само што тад нису знали за реч ракета)! Биће разних жеља као што их и на земљи сада има код сваког али је важно рећи нешто као веома озбиљну ПОЗОРНОСТ и НАПОМЕНУ: Овде и сада на земљи треба опрезно желети или ЧАК НЕ ЖЕЛЕТИ НИШТА ОСИМ ХРИСТА! ДА, ТО ЈЕ ЈЕДИНО НАЈВАЖНИЈЕ! САМО ЖЕЛЕТИ ЊЕГА. Зашто? Још није пуноћа Есхатона, још није Парусија! Још смо смртни, грешни, склони паду, болести, прелести и поред свих Црквених бенефита који иду са Литургијом. Боље је сачекати за сличне жеље да не би случајно негде у некој од њих искушавали Господа а то је онда ... веома лоше. Не само "веома лоше"; смртоносно је, а ипак то често радимо иако је то једна од три опасне замке којима је ђаво покушао да саплете Христа кушајући Га у пустињи. 

Немамо ми у себи Христа у оној мери у којој су га имали Апостоли и тек понеки свети људи, (још мање имамо њихово дерзновеније КОЈЕ МНОГИ УМИШЉАЈУ ДА ИМАЈУ)  зато још једном - овде за живота и у телима се не заносити маштом... јер је најчешће у неискусној души "наш Христос" ког носимо само као представу у уму (и коју често обасипамо бесмислицама) у огромном броју случајева само одмаштана слика нас самих! У неистраженим дубинама срца и психе те перцепције пролазе кроз наша искуства; његов преважни лик провлачимо кроз наше филтере и тако видимо у њему своје особине или особине које Он нема .. а ми смо зли, одвратно бесни, строги, ригидни! Зато Га и доживљавамо као строгог судију за прекршаје јер смо то ми; себе смо пројектовали на Њега. Многи несрећници исповедају и верују у тако бесмислене ствари јер имају представу да Он само гледа коме да одвали шамар, кога да одрапи казном.. а Он са нашом смртном логиком нема додирних тачака. Он је просто доброта; нежна света туга. 

Елем, желети није забрањено; треба желети – али најпре Царство Божије а остало ће се већ десити. Стрпљења! Сачекајмо да се заврши живот, окружени смо замкама и нема безбедног места на свету до самог краја, док не будеш сигуран да си у наручју Христа. До тада све око нас је драма греха и зла у којој смо што споредни а што главни глумци. Треба молити Бога за оно што пожелиш и ако се већ нешто жели да жеље онда нису алаве, похлепне, да буду на духовну па чак и на материјалну корист али и себи и другоме. Ипак послушајмо Бога па тражимо најпре Њега .. а шта ће бити већ кад дође Он у пуноћи видећемо из прве руке. Нећемо избећи нити ће ико побећи; зато је помало губљење времена стално наглабање о тим појмовима о којима ем ништа не знамо ем их избећи не можемо. И многи који мисле да су нешто велики са земаљским богатством, да су чак значајнији од других .. одлазе са овог света празних руку. А време иде неумољиво; ближи се растанак са земаљским благом које има вредност само у нашим илузијама

Најпре кад дође Парусија и ко се нађе са  Њим у Царству, Господ ће имати проблем да сафата сав тај свет који ће као јарићи и јагањци да рипају посвуда од радости  што пише и у Библији. Бацаће ћифте ко ждребад - (али не сметнимо с ума да је овде препорука од Отаца Цркве да се ум држи у аду!!?) Па кад ће тамо већ да ђипају к'о јагањци не видим зашто би било ко био уштогљен, мумифициран и без икаквих жеља!?  Не видим зашто девојче с почетка приче, ћерка мог другара, не би вековала на Крфу кад га толико воли ..таман кол'ко и ја.  Да ли ће јој Он такав какав је то забранити тада када зацари Његова доброта!? 

 

Сетите се молитвено моје недавно уопокојене мајке Марије ...а и за здравље Љиље, Ане, Љиљане, Немање, мојих колега музичара са којима сваки дан делим животне и радости и тегобе

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!