Пропуштен позив
Није разговарао са својим оцем већ три месеца.
Последњи пут су се посвађали око нечега што сада делује бесмислено. Тада није. Отац је критиковао његове изборе, посао, живот – све у уверењу да га исправља. Отац је то звао бригом, а он – контролом.
– Ти ништа не разумеш! – рекао је тада и залупио врата очевог стана.
– Ја те целог живота гледам како грешиш! – чуо је за собом.
И ту је стало. Ни извињење. Ни позив. Само тишина која се увукла у свакодневицу и парала месеце. Говорио је себи да ће назвати кад се смири. Да није време. Да има пречег посла. Говорио је себи да понос има цену – али да је његова цена оправдана.
Али живот не чека. https://prijateljboziji.com/
Телефон је зазвонио једног поподнева. На екрану је писало: „Тата
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
