Судбина и предодређеност не постоје (2016)

Судбина и предодређеност не постоје (2016)
Судбина и предодређеност не постоје (2016)

Следећи текст писан је као примедба на питање форумаша у једној теми а које је гласило: "А шта би се десило да Јуда није издао Христа? Сва пророчанства би пала у воду..?"

 Испред свега добар почетак за неку расправу дао је отац Зоран Ђуровић рекавши: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике."

С овим у вези скромног сам мишљења:

Пророчанства нису судбинска подешавања будућности, нити њихово просто обелодањивање или проницљиво сагледавање од неког виспренијег ума. Господ, који је изнад времена, баш као новинар са лица места, говори нам и о дешавањима са Страшног Суда; али и кроз пророке из старина управо Он објашњава шта се све дешавало (перфекат) у историји из те Његове перспективе већ завршене историје, надисторије - јер је Он и на њеном почетку и на њеном крају! Бог нам даје слику, препричава нам, како се све ова животна драма звана човек одвијала до у детаљ и коначно како се завршила, а пророци и ми, из нашег историјског времена, то доживљавамо као нешто што тек треба да се деси! У ствари нас ради, ради обичног и конкретног човека сваког времена, Господ из сажаљења, и ради помоћи у нашој оријентацији у времену и простору, даје на одређене начине које Он нађе за сходно свима нама увид у историјске токове које ми називамо пророштвима. Он их сагледава у целини јер је надвремен. А у историји, условљеној временским током, дешавао се ничим условљени спонтани живот ...са Христом или без Њега. 

Створивши човека Бог је своју свемоћ ограничио на историјску спонтаност; везао је себи руке и понаша се у свим моментима примерено нама као створенима у материјалним, историјским и временским околностима и датостима, и никада не злоупотребљава своју силу и свемоћ да би се шепурио и изигравао неког силеџију и доказивао снагу! Он је благи родитељ и пријатељ који вас поштује лицем к лицу; један на један! Господ се не претвара да не зна где се сакрио Адам после греха, јер Бог нема потребе да глуми, већ из условљености "слободне и неприсиљене љубави" Он "истински не зна" (јер су то наша физичка и временска правила) где се сакрио Адам!

Наравно да као Бог све зна, то ће свако рећи и неће погрешити .... али је, понављам, Он себи у тој спонтаној љубави везао руке и ушао у наше оквире и законе којима смо условљени, не желећи да буде ништа више од пријатеља, брата или родитеља; а пријатељ се не скрива иза грма; не вири и не чека на вашу грешку да би вам после трљао нос са њом. Уосталом и сам је рекао, као Богочовек, да Њега једино искрено пријатељство, сажаљивост и синовска љубав интересују код човека што видимо из слике Суда!

Благи Христос је исти Господ и у Рају пре Адамовог пада и касније као Богочовек Спаситељ. Он не нарушава историјске токове нити догађаје, ни добре ни лоше, осим ако Га Црква и људи не моле за то ...али и тада нам бива по нашој вери а не по Његовом силовању природних закона. У тој спонтаности и ђаво има власт на земљи "која у злу лежи", што је и сам Господ рекао: "Бојте се оног који има власт да пошто убије баци у пакао.." И коначно, Господ долази као Богочовек, као свештеник, у наше законе и оквире да, опет спонтано, преотме људски род из чељусти ђавола и смрти у коју смо сами наивно упали!

 С овим у вези, као поднаслов, једна узгредица о којој сам муцао нешто у једном другом блогу:

Господ долази (рађа се) као човек; улази у временске оквире и тиме збуњује ђавола. Збуњује и Анђеле ("Ангели удивишасја") али због озбиљног задатка који је пред Њим, ни они не показују гласно своју радост да се онај лудак и човекоубица не би досетио (у овом спонтаном свету у ком ђаво има власт) и одустао од убиства Богочовека! У том случају не би било ни Васкрсења. Цео стари завет са доста опреза о Христу говори не као о Богу већ тајновито као о значајном човеку, Месији, "који ће се родити од жене" ... као о "вођи Јудеја" ..."пастиру који ће напасати народ Израиљев" ..."о пореклу које се не да исказати" - али нико од пророка (тј. сам Господ кроз њих) не спомиње и Његову другу природу сливену са људском! Тога ради и Јевреји нису разумели ко им долази; чекали су (и још чекају) "човека" вођу који ће их повести ...не знам где већ! И њима је Господ тек наговештавао своје небеско порекло из наведеног разлога да се и ђаво не би досетио и одустао од преважне смрти Господа на Крсту. Сам Господ даје овоме потврду управо пред само страдање (Парафразирано): "Ја сам и дошао за овај час"..(за смрт). Тај приступ је део једне дивне стратегије у борби за палу људску врсту.

Ђаво је слепац у својој мржњи! Он не препознаје у Христу и Бога јер је у исто време и јеретик који не схвата да Богочовек има две природе. Само они који су "чиста срца" могу видети Бога ("блажени чисти срцем јер ће Бога видети"); а они који су грехом запрљани то не могу. Грех убија душу и способност боговиђења. Куд и камо је у том случају ђаво мање способан да препозна ко је у ствари Христос. Само Духом Светим просвећена Црква види преображеног Христа; само Духом Светим се у Христу препознаје Бог - нема другог начина. Само Духом просвећен човек (црквен) може да каже Христу: "Господе" јер Дух Божији, како сведочи Апостол Христов, из срца човека Христу каже "Ава Оче". Нико створен, био грешан или чист као Анђео, не може једнострано препознати Ипостас Сина Божијег у Христу без Светог Духа! Бог је изнад поимања свих створених бића и само ако Он сам хоће да се објави тада о њему Благодат Духа даје објашњења. Уосталом управо скоро дослово тако и Господ рече у Јеванђељу:"И коме Син хоће откриће". То је светоотачка и апостолска истина Цркве! Без Духа Светог све је примитивно, слепо, одвратно ниско, подло и ограничено.

 Ђаво је збуњен, у сиромашном дрводељи наслућује наобичну и снажну личност али није ни близу да разуме ко је Христос. Он (ђаво) је сумњичав јер добро познаје писма и пророштва али по природи ствари не може знати Бога, не може видети Ипостас Сина, јер се то у створеним разумним бићима може само ако то, како рекох, објави у срцу Дух Свети! Ђаво слути, јер и сам само верује (што сведочи и Спаситељ: "И ђаво верује али дрхти.."), да је Христос управо "обећавани Месија" и с тога, третирајући га као нарочитог Божијег посланика (опет само као човека јер се за много људи и знаменитих пророка из старина у петокњижју говорило у контексту Адамовог синовства да су "синови Божији") провоцира га познатим кушањима у пустињи као што је и успео многе велике људе да насамари, убије и одвуче код себе. Нуди Христу као човеку сва блага овог света ("која су њему предана" сведочи Јеванђеље) само да призна његову власт и поклони му се! Ту га Господ, говорећи као људско биће, до краја слуђује и каже (прафразирано): "Богу своме једино се клањај и Њему јединоме служи"! (Матеј 4; 3 - 11) (Занимљиво је да му не каже као Мојсију: "Ја сам онај који Јесам" и то би била истина!?) Ђаво одступа и одлази у уверењу да је реч о обичном човеку! Чак га више пута назива "свецем Божијим" ...дакле само човеком јер не види Бога! Њему није јасно (што је само Цркви касније откривено Духом Светим) да Бог може и хоће да узме људску природу. Ђаво гледа кроз себе; он се никада не би понизио и урадио тако нешто и управо то и јесте његово слабо место ка ком је усмерена дивна стратегија Божијег спасавања људи. Назире се да то слепило и безмерна охолост постају мета Јагњета Божијег и превасходни циљ икономије спасења. Требало је у датостима и оквирима спонтаног живота, слободе и слободне воље и људи и демона, натерати главног зликовца да учини оно једино што може да победи смрт а то је да убије Живот (Христа) да би Живот разорио смрт до њеног корена! Сам Господ на једном месту у Јеванђељу каже "Ако се царство раздели само у себи неће опстати оно царство" и тиме посредно каже да је ђаволу стало до власти која му је на земљи дана и да не би тек тако чинио ствари које би му то царство отеле! Требало је дакле лукавог намамити на убиство Христа! Његово слепило и сујета су радили против њега као што сваки наш грех ради против нас чинећи нас глупима, слепима и поремећенима.

Стари Завет је, спомињући "победника и пророка" рођеног од девојке и "великог војсковођу" а без суштинских детаља, иритирао ђавола који је то своје царство (које не може да се оспори јер га и Спаситељ спомиње) хтео да брани по сваку цену. То је пресликана ситуација са Иродовим покољем деце (због властољубља и доласка на свет "неког Цара") у време Христовог рођења јер је греховни принцип са последицама исти и код људи и код демона. Над људима се Господ сажалио и осмислио стратегију како да нас ослободи од греховних закона. На много старозаветних места писци спомињу великог Пророка који долази али нико не говори ко је Он по природи. Само "син дјеве".. "назарећанин".. "неисказано порекло" и све то веома утиче на владара сенке и мрака. Потреса га и нервира, чини га неопрезним и разјареним. Спаситељ чак и пред саму смрт држи у тајности ко је Он у суштини! Пред Пилатом (или Иродом) на питање да ли је он Син Божији одговара са: "Ти каза али од сада ћете видети Сина Човечијег (не Сина Божијег) како долази на облацима..." И присутни и сам ђаво мислили су да булазни пред смрт.. јер без Духа Светога, Духа Цркве, немогуће је разумети оно што Спаситељ говори. (Не треба смести са ума да Господ отворено о себи говори тек кроз Јеванђеља тј. када је ђаво већ побеђен и када је Господ Дух Свети већ основао Цркву.)  Могао је Господ ту пред Пилатом или Иродом, као што већ рекох, рећи: "Ја сам онај који јесам" и то би било тачно! Ђаво а и сви други би тренутно били мртви али Господ не мења насилно законе слободне воље које је сам поставио. Он их поштује! Поштује и наше "рукописаније" са ђаволом кад год направимо грех и одступништво. Тако загонетан и прикривен у људској природи дефинитивно је постао магнет за архизликовца који је помешао појмове о пророцима и овом човеку који "булазни", постао је неопрезан у охолости и подругљиво (као и сви војници око Христа) наставио рутински са уништавањем човека! Многе пророке је погубио без последица па је и за овог мислио исто. Тим пре што су мислили да је, не тражећи ништа за своје делање, пролупао (или како су касније формулисали Јелини "напио се вина") па су му се редом изругивали. Ђаво тада ради управо оно на шта Светотројична стратегија рачуна - ради на убиству Христа јер не жели да дели власт у овом свету ни са ким! (Молитва у Гетсиманији посредно о тој стратегији много говори - парафразирано : "Оче, ако може да ме мимоиђе чаша ова али не како ја хоћу него како ти") 

Врло је опрезан Господ тада где и шта ће рећи у тој преважној стратегији против опаког лудака у условима где се живот одвија спонтано, јер само тако, поштујући сва правила видљивог постојања мора бити спонтано и увек искрено пљуван, понижаван, срамоћен и најзад убијен да би пуноправно као Владар живота Васкрсао и валидно поцепао Адамов уговор са ђаволом. Тек Васкрсењем и победом над смрћу, Живот се открива у неизрецивој слави и сили, и ђаво тада схвата с ким се качио ...али касно! Царство му је срушено. Да је знао ко је пред њим тешко да би уопште смео да приђе Христу а камо ли да се одважи на убиство и онда се отварају безбројна питања: Како би онда Богочовек победио смрт у реалности спонтане слободе коју и сам поштује? Како би умро кад је "нови Адам".. кад нема грех? Он јесте узео нашу грешну природу али на безгрешан начин; по природи безгрешан је онда и бесмртан јер ју је собом преобразио. Како би онда људи саваскрсли са Господом да није било те стратегије "убиства Живота, разарања смрти до самог корена и Васкрсења"? Насео је ђаво на своје заблуде, упецао се на убиство.. и Васкрсењем Спаситеља, а до дна понижен, више од мржње не може да смисли Христа и Цркву. У основи, све што му је преостало је да бесни и да се руга Христовој жртви кроз наша сагрешења. 

Само кроз литургијског Христа Бог показује своју свемоћ (преображени човек) исцељује људе, изгони демоне, хода по води, пролази кроз врата! Многи светитељи то исто чине само у Христу и кроз Христа... само у Духу Светом и са Духом Светим! Само у Богочовеку престају да важе условљености земаљским правилима и законима - никако ван Њега. Мимо Њега, у ствари мимо вољног идења за Њим, све је распадање у непрестаном врзином колу бесплодне реалности, ситних пакости, злочина, умирања на све искрене начине које нису престале да важе с обзиром на апсолутну слободу која је човекова и лепота али и "трагедија". Наша свеопшта људска коб је у томе што Бога не препознајемо у Христу; што му приписујемо наше особине јер смо неспособни да се од њих одмакнемо. А онда му још несвесно приписујемо и своја ограничења премда Он са њима нема ничега заједничког.

Из свега реченог; из датости које нам "доносе" оци и пророци (дакле сам Господ кроз Њих јер без Духа Божијега ништа не можемо чинити) Јуда је спонтано издао Христа! Није га нико са Неба на то приморавао јер онда то више не би било Православље тј. живот у Господу али и поред Господа као дете, рођак или пријатељ. Предодређена сценографија, судбинско понашање и предудешеност догађаја би значиле да ми немамо слободу; да смо везани концима и да нас неко помера а самим тим у дубокој подсвести ми онда "немамо ни кривицу ни за шта - крив је тај неко!?" У себи, ако тако верујемо, чак и за злочине можемо мислити да су плод мешања у наше животе неке "више силе" или "судбине"?! Од свега тога тачно је само то да се у наше смућено срце меша једино силеџија ђаво и нико други! Бог интервенише онда када Га вером прихватите; вољно крштењем и изнад свега молитвом кренете за Њим, али је чак и тада тих и ненаметљив. Чак и тада даје вам слободу да се окренете и одете од Њега.

 Ни несрећни Јуда није схватао важност особе са којом седи; подлегао је људској оплићалости која као и фарисеји чека само човека обученог у одежде војсковође и на белом коњу праћен силном војском којом ће осободити Израиљ од мрских окупатора! Међутим "пред њим је човек у обичним хаљинама, сиромашан али теолошки веома поткован ... па још прича нешто што фарисеји, његови познаници, презиру ..сматрају грехом"!? Његова издаја није предудешена нити намонтирана! Она је плод историјских околности и нивоа свести времена у ком се Господ родио! Треба спустити ум из тих нама непознатих и углавном одмаштаних Божијих вечности у земаљске историјске оквире у којима се дешавају свакакве ствари спонтано! С тим у вези, постоји несрећан случај! Не постоји само Бог но и ми! Од Њега добијамо битије (биће) али тренутно на страну што наш живот у Њему има свој извор! Дао нам је слободу назвавши нас пријатељима ...а Он не брља и не ровари по животу пријатеља. Не намеће се. 

Ево један груб пример каквих иначе има безброј: неки изопачен човек може да силује девојчицу или младу девојку и да она зачне дете ...и да се то дете чак роди по законима рађања утканих у природу (а кроз кога су сви природни закони настали ако не кроз Реч Божију!?)! Да ли је то силовање Божија воља? Божије допуштење?! Наравно да није Божија воља, као ни много другог које се дешава; нити се може рећи да је Он то допустио ...али ту се помало губи могућност вербализовања теме. Свакако да је допуштење јер да Он хоће мигом воље може да угаси Космос; али то чак није ни допуштење; то је реални људски свет из ког је протеран Христос па за многе од тих ствари Он и "не зна" јер поштује нашу временску и просторну реалност, принципе слободе, пријатељства са Њим и идења за Њим из ове долине ужаса! Баш као што ни онај јеванђелски отац није имао појма где му је блудни син! Стоји само да је овај отишао у неку "даљњу земљу" са неким другим правилима, неким другим реалностима. А то је управо слика релације између Христа, Цркве ... и нас људи. Како рекох горе, не постоји само Бог, постојимо и ми у свету "изгнаном из раја" у свету палог човека омеђеног трајањем времена и потпуне слободе да се ради шта год вам падне на памет, ...у сваком случају све то води у смрт. Бог у Христовој личности нуди и не намеће изгубљени Рај ("а ко хоће да се спаси нека узме крст свој..."); доноси Његову стварност и позива нас да изађемо из мрака пећине (као већ усмрђеног Лазара); из мрака илузорног живота у вечну реалност Богопознања и богоопштења за који је човек и створен. Позива Господ да наш свет, ми а не Он, слободном вољом предамо Њему на управу у чему ће стварност бити Његовом љубављу преображена. Но Господ спасава оног ко жели да се спаси и кроз Христа му то омогућава али у Њему важе нека друга правила понашања, размишљања! Мимо Христа свашта се дешава али Он томе није крив; Он чак говори многима: "Не познајем вас"! Напросто то је "даљна земља" у којој боравимо као блудни синови и у којој као у казаматима важе нека друга сурова правила по човеку; чак и изопачени биолошко физички закони што је само консеквентна последица ишчупане вере из срца! С тим у вези, ђаволова примарна идеја је да баш то уради са човеком, да му зверски растргне веру и извади је као пагански жрец кад ишчупа срце из груди жртве и држи га у руци ...што сведочи и прича о сејачу и семену - "дође ђаво и украде семе..")

Погледајте само јеванђелски догађај са "крвоточивом женом"! Иде Господ кроз Јерусалим; стискају Га одасвуд, ко у аутобусу, али када Му је та жена дотакла само скут хаљине Он рече: "Ко ме се дотаче"? Дакле, као стампедом је био гуран, додириван, притиснут људима али никог није опазио јер не беше вере! Опазио је само њу и пита (још једном): "Ко ме дотаче"! То је чак и Апостолима било чудно и приметише: "Види шта те света гура (једва дишеш?) а ти питаш ко ме дотаче"? И Господ тада рече нешто фасцинантно што даје многе одговоре на разна питања: "Неко ме дотаче јер осетих силу која изиђе из мене". (Лука 8; 43 - 46)

Без вере, макар оволицне ..ко зрно горушице, Бог не може никоме помоћи.. поручује овај догађај! На другом једном месту Јеванђеље потврђује: "И не могаше онде ни једно чудо учинити јер не нађе вере". (Чак и када се мало вратимо у доба Мојсија видимо да је Господ силна чуда чинио кроз великог Пророка, био заштитник, избавитељ, борац и хранитељ, јер су њих двојица били блиски сарадници. Тешко је и побројати сва та чуда и то на очиглед Израиља, али већ по представљењу Мојсија вера је бледила и чуда су утихнула). Он је, како горе рекох, себи везао руке на историјску спонтаност и на искрене релације родитељ - дете или пријатељска сарадња са човеком заснованој на вери и поверењу. Не спасава никога на силу; не ремети чак ни наше погане мисли и дела осим што је кроз оце рекао да ће нас то убити! Али ни тада не врши насиље над историсјким токовима какви год да су. Кад поново буде дошао у слави Судије (а не као сада када је још увек слуга људима) судиће "колику смо љубав имали" јер је сам Љубав (што и рече ономад кад му је блудница брисала ноге косом - "Велику је љубав имала.." па је и опроштај већи)! Судиће по нашој свеслабој и преболесној намери (а не по снази коју немамо) да макар на микро плану покушавамо да имамо љубав кроз веру у Њега; кроз веру да је Он заиста Богочовек који се родио као и ми, и да не лаже када нешто обећа и каже! Његов поглед допире до оног места где се у срцу раздвајају намере; до места где се рађа лењост и кукавичлук; где воња на старост и мрзовољу ...где намере буду или танано зле или бар уздахом добре у побожности. Тај ће Суд бити Љубав и она ће осветлити наше пећине па ко издржи.. издржи!

У ствари, по Његовој божанској икономији спасења чак и сама вера није ни близу крај приче! Вера без дела је мртва кажу Оци Цркве! Веома је могуће, по Његовим саветима о неосуђивању и сажаљењу, да су осим вере то преважни елементи (ако не и једини) због којих Он још интервенише на многим местима где год се пројаве те особине широм света. Ко ће то знати!? Чак ће и коначни Суд бити заснован више на милости и сажаљењу него на самој вери! Многи ће чак рећи "Нисмо ли у Твоје име ...па нешто" али Њега то неће занимати!? Вероватно никада искрено и спонтано није ни чуо те људе, никада никаква сила није "изашла из Њега" кроз њихове речи с обзиром да им каже: "Не познајем вас.."! Бог не лаже када нешто каже. Он их истински никада није ни видео ни чуо ма како то чудно звучало. Могуће зато што су га спомињали ван Црквеног контекста, ван скрушености и љубави без које је црквеност само козметика!? Приче тих "које Господ не познаје" само су, у контексту Христовог односа према крвоточивој жени, неко мрмљање из "даљње земље"?! Ко ће то знати? Тако делује. Док ће у исто време Господ спасити многе који му кажу "А кад смо те видели да те нахранисмо, обусмо, оденусмо..."? Дакле, појма нису имали да су то Њему чинили! Следи да је врло спасоносно бити добар, нежан, благ према људима јер је у сваком управо Његов лик. 

Без Господа ништа није могуће ни оствариво што и Господ сам рече" Без мене не можете ништа чинити"... ни волети ни знати ни веровати јер Он помаже маловерју. Спасење није заслуга већ Његова милост онолико колико је у нама нађе. Његов Суд је само огледало у ком ћемо угледати себе и своја дела љубави. Ипак најбоље је надати се Његовом сажаљењу и чувати срце. Њему једином приличи слава во вјек вијека.