Зашто нисмо радосни

Наслов је могао гласити: „Зашто смо несрећни“ или „Зашто смо тужни“ али он не би био адекватан, не би било потпун. Стање среће и радости су стања која се разликују. Срећа је само сегмент радости. Неколико или мноштво срећних тренутака ствара атмосферу радости. Живот који је испуњен радошћу је увод у радост живота вечног. А да би имали истинску радост неопходно је живети тако да Радост (Господ) благодаћу испуни нашу бесмртну душу.

Одговор је врло јасан, доступан и што је најважније примењив. Он гласи: Једини начин да човек живи у радости је да живи по Светом Јеванђељу. Другог начина и пута нема.

Свето Јеванђеље је прожето многим страдањима, чак и највећим и најужаснијим страдањем, страдањем са великим „С“. Подразумева се, говоримо о страдању Христовом, о Великом Петку - најстрашнијем дану у историји свих светова. Но, и он се завршио радошћу. И то не било каквом, већ највећом радошћу неба и земље – Васкрсењем Господа Исуса Христа! Зато је живот по Јеванђељу неопходан за такво стање.

Често живимо, али дословно, "покрај" Светог Јеванђеља. Већина нас га има у свом дому, али ту се нажалост све завршава. Или пак стоји на неком посебном месту на некој полици, како би му указали својеврсну част и дали на зоправданом значају. И све је то у реду, да имамо осећај да је то Књига над књигама, да је то сама Реч Живог Бога, да су ту записане највеће тајне Царства Небеског. И све је то тачно, али оно што је такође уочљиво и сигурно јесте да је то књига највећих победа. Но оно је и упутство за живот, путоказ за спасење. Нема чвршћих доказа, јаснијих сведочанстава, па баш ако неко хоће и "оптимистичнијих" речи,  као и сваког другог облика човеку дате потврде радости, од победа које испуњавају странице Светог Писма. Зато је неопходно да га читамо, да по њему живимо. И оно што је важно-сви смо у њему. Свако од нас мора препознати себе у барем једном поглављу, и из тога начинити неопходне промене. Потпомогнути тим богонадахнутим речима, одсецати страсти и грех из своје свакодневице, који су заправо терет који нам радост одгони.

Поменимо само неке примере, јер набрајајајући све-човек би могао дословно преписати већину његовог садржаја: Сетимо се приче о Ноју и потопу, о победи Светог архангела Михаила и осталих небесних војски против оца таме и нечастивих сила, Преласка изабраног Божијег народа преко Црвеног мора, поменимо васкрсење кћери Јаирове, затим причу о повратку блудног сина, исцељења слепог од рођења, исцељења гадаринског бесомучника, васкрсења Лазаревог, оздрављења крвоточиве жене,  затим празника „Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим“ па чак и тренутка када под Часним Крстом остају једино Пресвета Богомајка и Свети Јован Богослов, где се у Светом  Писму наводи:  “А Исус видевши матер и ученика кога љубљаше где стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! “ Јн.19,26-27  а на крају и највеће победе а то је Васкрсење Господње. Без обзира (али не без важности и помена!) на све што је претходило, Јеванђеље је сведочанство радости, јер га је Носилац Радости исписао Својим небоземним делањем, Светим благим и Животворним Духом, као  и Својом Речју. Истом оном Речју којом је све(т) створио.

Помен на Свето Писмо и све што је у њему (па и Светитеље који су по њему живели), у човеку рађа највеће радости, рађа умиљење. Оно га храбри, буди из успаваности и бодри да истрпи сваку муку и сва искушења. А када смо у таквом стању, стању благодатне радости, онда је јасно да нећемо живети у страху, безнађу, жалости и стрепњи, јер где Дух Свети обитава ту нема ни туге ни бола, већ је увек Мир. А то је управо оно са чим нас Господ благосиља, веже за Себе, са чим нам даје наду и својеврсно обећање за живот вечни. Живимо по Јеванђељу, и са Јеванђељем, да нас у вечну радост уведе Онај који је Извор сваке радости. Јер, ко се не би свим бићем радовао (не зарадовао-јер је то тренутни процес, већ радовао-што је стање које траје) када прочита, поверује и усвоји Његове речи:

„Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.“ Мт. 25,21


✍️Горан Маринић
(Блог Вармеј/Живе Речи)