У ишчекивању Благодатног огња

Април 15, 2023 - 17:15

Април 15, 2023 - 21:41

0 357

Док сам гледао телевизијски пренос из Свете Земље, свакакве мисли су ми се преплитале по глави. У једном трену је то неко очекивање које је просто нормално, које нам такорећи "следује", јер ми смо тобож ти православни. Е, онда се у следећем трену рађа нова, шира мисао: Да, али јесмо ли и даље уз Господа, када је Он и под крстом, када је у гробу? Или само након Његовог Васкрсења? И да ли смо и тада, након свега тога уопште у стању-смели да исповедимо Христа као Једног Јединог Истинитог Бога? Јер то овај свет ни данас не прихвата и не прашта. Напротив, данас можда и мање него икада.

Сведоци смо, а на један начин и саучесници у многим животним токовима данашњице, и разне стазе и странпутице нас одвлаче са пута. Пута спасења и вечне Истине. Зато је ишчекивање благодатног огња и било са одређеном дозом страха, а тај страх буди и оно питање: Да ли ће сићи? И док се питам, сетих се песме "Најстрашнија помисао" драгог и поштованог оца Арсеније Јовановића која најбоље дочарава стање бића у том трену. (Песму ћу објавити испод овог текста).

Само питање је такво да аутоматски намеће и одговор да је то нешто што треба да дође - са висине (јер треба да сиђе). А одакле и од Кога? Од Бога Оца, Који прославља Сина, шаљући Духа Светог, Духа Утешитеља, Духа Истине. И када знамо Ко нам то треба доћи, на саму помисао задрхти не само цело наше биће, већ сваки човек, сваки створ и цела планета. И док се та питања превиру, зазвонише црквена звона у храму Гроба Господњег; поче граја, ускликну народ, кличе свештенство, узвикују и спикери који су преносили овај догађај: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! А присутни у рукама држаше свеће које упалише благодатним огњем из руке Његове светости, јерусалимског Патријарха Теофила III.

Слава Теби Господе, слава милости и доброти Твојој! (Кличем и ја грешни)

Док се сузе сливаше низ образе, срце заигра, душа се од умиљења обрадова - а уста исповедише и изговорише: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Са свих страна света дођоше ходочасници, хаџије, да прославе Име Божије и зарадују се уз речи: СВЕТ ЈЕ ГОСПОД БОГ НАШ!

Али да поменемо и ово.
Да благодатни огањ није сишао ове године, то не би умањило чињеницу да је Господ васкрсао, или да је Он Бог. Нипошто! У том случају, то би онда створило једну привремену тугу и бригу, барем у том трену и часу. А она би као једну од опција нудила објашњење да смо се удаљили од Њега, и да нас можда више не препознаје као своје. А то би било баш страшно. Јер знамо, по речима Светог владике Николаја да ће (како рече) "Господ дати ако има коме." И слава Богу, давао је, а ево даје и данас.

Радујмо се, јер Господ уста из мртвих! Победи смрт, свет и свако зло у њему!

НИКО НИЈЕ ВЕЛИК КАО БОГ!

✍️Горан Маринић
Извор: Блог Вармеј

* Горепоменута песма оца Арсенија Јовановића

-Најстрашнија помисао-

Најстрашнија помисао за мене јесте,

страшнија од самог пакла,

да ме, због преступа мојих, можда не волиш више.

Најболнија помисао за мене јесте,

болнија и од најљуће смрти,

да ме, због падова мојих, можда не желиш више.

Али та помисао благословена јесте

јер ми, као оштрим сечивом, срце посече

из кога онда, крви и суза, поток потече.