Молитва за друге као пројава хришћанске љубави

Малочас преко једне друштвене мреже добих прелепу икону Пресвете Мајке Божије која се зове " Четири удела". На њој је изображен Њен свети лик, а око Ње у сваком углу по један од поменута четири удела: Иверија (Грузија), Света Гора Атонска, Дивјејево и Кијево-Печерска лавра. И када сам је одмах потом проследио и једној нашој сестри у Христу, она ми напише:

"Управо сам у том првом уделу. Слава Богу."

На то јој одговорим: "Грузија је парче неба на земљи. Помените нас када будете код Светог Гаврила. Много га волим, да могу - одавде бих му сада загрлио кивот!"

Убрзо стиже њен одговор:

"Поменули смо и вас двоје. (Жену и мене) И сутра ћете, ако Бог да бити поменути код Св. Нине."

А онда ми је послала и неколико веома лепих фотографија, међу којима је и ова (где се види кивот са моштима Светог Гаврила Грузијског).

Пошто нисам желео да је задржавам са неким додатним питањима, трудио сам се да будем што је могуће краћи - како јој не бих одузимао време док је тамо, а она ће нам ако Бог да све то испричати када се врати.

Е сад, замислите ту величину. И тренутка и самог геста.

Човек се нађе у молитви, а молитва је разговор са Живим Богом. И не само разговор, већ и више од тога. Овде нас Творац пушта да ми сами причамо. Никада нас није прекинуо, никада није рекао или на неки Њему могућ начин (а Њему је све могуће) показао и поручио: "Сада не могу" или "Заузет сам већим проблемима, хајде неки други пут...може сутра."  И неко добије прилику (благослов) да Му се обрати, да и физички стане пред Његове Свете угоднике које је Он прославио и на земљи и на небу. И у тим моментима, нарочито када човек дође као ходочасник - стотинама, па и хиљадама километара удаљен до свог дома - тај исти наш брат или сестра, одвоји време које има за себе, за личне потребе, како би говорио о нама! И то не било коме, већ светитељима, и самом Богу! Која је то димензија љубави и жртве.

Замислимо само, колико пута смо се убацили преко реда код лекара, јер нас нешто боли па да што пре дођемо на ред. А иза нас је остао неко још болеснији. Но ми смо га оставили и пустили да чека...А овде, овде се разговор води са Лекаром душе и тела, и човек добије свој "термин" (могућност да каже нешто о себи и својим бољкама) а он говори о потребама и страдањима својих ближњих. Уместо да то време користи за себе, он моли да Лекар исцели оног у "чекаоници" - нас.

Тако и ова наша сестра. Учини нам ту радост, ту част, и пројави своју дивну хришћанску љубав. Љубав која челик отапа, умекшава и најтврђа срца, љубав која стене раздваја, брда помера, и љубав коју Господ воли и препознаје као љубав вечности.

Ми хришћани смо много више од пријатеља, наша узајамна љубав је много узвишенија од појма другарства. Љубав небеска. Ми смо браћа и сестре - деца истог Родитеља, и деца истог Оног кога је Пресвета Богородица родила. Самим тим смо и Њена деца. На то нас обавезују и Спаситељеве речи које је изрекао на Крсту док је био разапет:

“А Исус видевши матер и ученика кога љубљаше где стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! “ (Јн.19,26-27).

Исто тако, ми који Га исповедамо за Господа, који се у Њега крстисмо и у Њега обукосмо - сједињени смо Њиме. Зато смо једно у Христу, како нас подсећа Свети апостол Павле у својој посланици Галатима:

"Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу." 3,28

Тако на овај начин, и свима нама хришћанима као да говори - ево ти брата, ево ти сестре. И заиста је тако. Сви ми смо са онима са којима се заједно причешћујемо у много приснијим односима, него са неким са ким смо крвно сродство али не служимо истом Богу. То је и више него очигледно. А то је заправо и сасвим нормално и очекивано.

Зато, хвала ти Боже што и на овај начин бринеш о нама, што нас шаљеш у Име Твоје да једни о другима бринемо, да се једни за друге молимо, да се тешимо и Тобом крепимо.

Хвала ти за све видљиво и невидљиво, за учињено и за оно што нам ниси учинио, како би нас од нечег лошег а нама непознатог сачувао.

Хвала ти за знано и незнано.

Хвала ти за сваког брата, за сваку сестру,

Хвала ти за све и за свја!

* * * 

Драга браћо и сестре, срећан вам празник Светог великомученика Прокопија!
Пре тачно годину дана, на овај празник, благословом оца Ивана Цветковића отворена је моја блог страница на највећем православном порталу у Србији, свима познатом - "Живе Речи". Иако су много раније, неки од тих текстова објављивани на фејсбук страници "Животије Утешановић", страници која нас је у неописивој радости и на један веома несвакидашњи духован и духовит начин сабирала. За протеклих годину дана, на овом порталу су објављена 47 моја ауторска текста. У просеку један недељно. Можда је много-а можда и мало, али је све било онако како је потреба долазила и колико сам био надахнут за писање. Ниједан није написан под "морањем" нити сам икада био ичим условљен. Надам се да су неки од њих читаоцима били на корист, и да су послужили као својеврсна мала смерница за решавање неких животних недоумица. Увек сам се трудио, а то чиним и сада-да све оне који читају мој блог упутим на Свету Цркву Православну, на свештеника, како би их они даље руководили и били њихови помоћници на путу спасења. Било је ту теолошких текстова, духовне поезије, неких личних промишљања, шаљивих анегдота, па и која приповетка. Но свака од њих од првог до последњег слова-у славу Божију.

Овом приликом се захваљујем вредном оцу Ивану Цветковићу на указаном поверењу, љубави, и што нам свима својим личним примером указује и показује како да мисионаримо, и да друштвене мреже итекако могу бити, а и јесу, од велике користи. Наравно, уколико их употребимо на добро. А да је то тако - показују и резултати рада овог  портала, као и свих осталих страница које су под његовим духовним надзором. Стога, нека као поука свега горенаведеног, па и ове мале захвалнице, остану и одјекну речи великог и Светог Апостола Јакова, записане у његовој Саборној посланици.

"Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пјева Богу. Болује ли ко међу вама? Нека позове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се. Исповиједајте пак једни другима сагрјешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника."Јак 5, 14-16

С љубављу,
Горан Маринић