Благослов за слободу кретања

Хвала Богу што у нашем народу постоји та свест да пре неког значајног посла-дела тражи благослов свог пароха или духовника. Нарочито у ситуацијама када гради кућу, када треба да се запосли или рецимо када има неки здравствени проблем па је неопходна операција, или слична лекарска интервенција. (Свакако, нешто заиста значајно и за живот важно). Тада православни свештеник-као мали апостол, призива благослов Божији на оног који благослов иште, а Дух Свети потребитог осењује, благосиља и води (чува). У буквалном значењу, помаже му и руководи, даје смернице за то добро и корисно дело.

Често се дешава да неки пређу ту „црвену линију“, те неретко (морам тако рећи) салећу своје свештенике за разне бесмислице, тражећи благослов за куповину папагаја или благослов за одлазак на море, те благослов-савет на ком спрату зграде да купе стан или колико често у току поста смеју слушати музику. Има још апсурднијих крајности, где мирјанин пита свог пароха да му благослови да се помири са мајком. Опростити било коме (ко се каје и опроштај затражи) је наша дужност, и ту је непотребно било кога питати а камоли тражити благослов за помирење са мајком. У молитви Оче наш је речено: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Сам Господ нам је рекао и усмерио нас конкретно за овакве ситуације Наравно, велика већина свештеника ће оваква питања сасећи и поучити народ да нема потребе тражити благослов за такве и сличне ситуације.

Навешћу овде један одличан пример, који сам читао у причама протојереја Сергеја Адонина, ком је дошла једна парохијанка да пита за благослов да прими своју унуку у дом, у току њеног школовања:

„Кажите ми оче како да се поставим: унука ме моли да се пријави на моју адресу и да живи са мном за време школовања на факултету. Мала је неверница. С тешком нарави. Дајете ли ми благослов или не?

– Ви хоћете да кажете, – чудим се ја, – да ако вас не благословим, ви ћете чисте савести одбити своју унуку?

Жена се збунила, спазивши моје незадовољство.

– Из ког разлога ви сматрате да ја имам морално право да одлучим како ви треба да поступате са својом унуком?

А морално право људи преносе на свештеника, како би са себе скинули одговорност. Педесет-педест посто су шансе да ћете добити одговор који вам одговара. И онда неће бити трке по полицијској станици за пријаву адресе. И неће бити још једног човека кога треба да издржавате. А можете и изманипулисати свештеника, како бисте добили жељени одговор.“

Одличан пример из ког сви можемо много тога научити.

Човек је слободно биће. И слободно и слободоумно. Ту слободу нам је дао Господ. Иако, треба непрестано имати на уму речи Светог апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.“ (1.Кор. 12.) Та слобода је одраз Његове љубави према нама. И оно што сваког чини непоновљивом личношћу је управо коришћење те слободе кроз разне дарове и таланте које нам је Он као Творац дао. С тога замарати свештеника а себе мучити таквим непотребним питањима, ставља човека у један кавез из ког је немогуће функционисати. А оно што је важно је то, да се здрав однос са духовником гради на један потпуно другачији начин. За разлику од онога што нам запад нуди кроз разне „гуруе“ „шамане“ „јогине“ и „лајф коучеве“. Код поменутих се човеку намеће та нека личност као главни фактор и „фигура“ његове среће и сваког његовог корака. Човек постаје програмиран, обмањен али и самообмањен. Додуше, деси се да неки духовник-свештеник, из само њему знаних разлога често пристаје на такву „игру“, па многи мирјани немају смелост ни да загрле ближњег или оду на концерт а да претходно не затраже „благослов“.

Православље је вечна радост, радост Васкрсења коју свако од нас треба да сведочи. Живети у таквим стегама није стање у ком хришћанин треба да обитава.

Опрез-да, страх од живота-не.

Духовник, као свештено лице није наша приватна својина (а ни ми његова), иако је увек ту да нам помогне. Но не можемо очекивати да је он наш „24 часа-сервис“ и да имамо право да га користимо као аутомат.

Једном приликом ми рече једна сестра: „Ја немам духовника јер не могу наћи оног који ће ми се посветити 24 часа. Кад год да имам проблем да га позовем и да ме саслуша и посаветује, а не да се са њим чујем или видим једном месечно“. Помислио сам, сестро па тако не функционишу ни у манастиру. То је та црвена линија коју многи често прелазе.

А наравно, за свако богоугодно дело, попут тога да човек жели ступити у Свету тајну брака, или ако је позван да крсти нечије дете (па се прихвата дужности кума-што је изразито велика одговорност), или пак када одлази од куће на вишемесечни рад, када иде на испит, неко ходочашће и сличне ситуације – увек се обратити свештенику да се помоли и призове благослов Божији. Тада ће нам дати савет како да приступимо свему томе, и тога се држати. А отказати одлазак са пријатељима на језеро, јер нисмо успели доћи до нашег пароха који би то благословио - то је потпуна бесмислица.

То где ћемо на летовање, и да ли купити аутомобил који је бензинац или дизелаш – то свакако можемо и сами одлучити. У крајњем случају (заправо, најпаметније) се распитати у Туристичкој агенцији за прво, или код неког доброг мајстора-аутомеханичара, за друго. То свакако није питање за свештенослужитеља – па чак и ако је он понекад рад да говори на ту тему.

Ревнујмо, али по разуму.

Како рече Свети Нектарије Егински: „Ревнитељ по разуму увек твори, увек се креће, увек дела. Ревнитељ по разуму носи образ истинског хришћанина.“

Такви да будемо, добро да чинимо и добру (Христу) да се надамо.

✍️Горан Маринић
Извор: Блог Вармеј https://varmej.blogspot.com/2022/11/blog-post.html