Прота Никола Гачевић - СРЕТЕЊЕ

Сретење је празник сусрета Бога и човјека. Човека који је ишчекивао сусрет са Богом.

Желио бих да се задржим на оној тачки ИШЧЕКИВАЊА и СУСРЕТА.

Цијели наш живот је саткан од ишчекивања. Када смо млади чекамо неке ствари да нам се десе у животу. Да нешто научимо, неко да се ожени, уда, да нађемо посао, да родимо дјецу, да учинимо неке ствари онако како ми замишљамо да је добро. Да добијемо једно, да достигнемо друго, да зарадимо треће.

Та ишчекивања у многоме крију и оно чему се надамо. Дакле, које ствари у нашем животу сматрамо значајним. И зато када будемо могли да схватимо шта ишчекујемо у нашем свакодневном животу, шта је то што би нас испуњавало потпуно, тада ћемо разумјети гдје се налази ризница, благо нашег срца. Шта је то најзначајније у нашем животу. Шта је прво у нашем животу. Шта нас испуњава. Шта нам даје ентузијазам, ту лијепу лудост, радост живота.

Настављајући наш живот, почињемо да успијевамо или не успијевамо да постижемо неке ствари. Због тога се испуњавамо осећајем среће ако успијемо или осећајем туге ако нисмо успјели. 

Један латиноамерички философ, мислим да се ради о Фернарду Песои, каже да је туга резултат ишчекивања које се никада није испунило.

Човјек почиње да стари када стане да ишчекује,  када престане да се нечему нада.

Данашњи јеванђелски одељак пред нама доноси примјер двоје старих људи- Симеон и пророчица Ана. Њих двоје су ишчекивали да виде избављење Израиља, дакле сусрет са спасењем, сусрет са Оним који чини апсолутни смисао њиховог постојања. Тако ови толико стари људи постају символ младости, животности. И није случајно што је у неким Црквама празник омладине управо Сретење. Ово двоје стараца откривају шта је младост у коначници. Откривају нам јачину, силу једног ишчекивања који се непрестано испуњава, нема краја.

 Исту ту љепоту ишчекивања има и сусрет. Овдје има једна тајна: сусрет двоје људи који воле није коначност, није нешто достигнуто, већ је једно непрестано ишчекивање и сусрет истовремено.  То је једно непрестано стварање и срећа. И управо је такво ишчекивање и тај сусрет начин Божији, начин сусрета са Богом. Јако много волим личност пророчице Ане. Та предивна слатка личност срета се само у овом јеванђелском одељку. Непрестано је у храму, служи у једноставности потребама храма, исчекујући да се сусретне са Богом.  Не гледа шта ко ради и прича у истом том простору. Служи са љубављу, смирено, пуним срцем. Зна коме служи. Срце и ум су јој устремљени према горе, према Богу. Живјела је са мужем 7 година у браку. Када је умро њен муж, од тада се посвећује светињи. Неко би сада казао да је то личност којој се не даје посебан значај. Многе такве личности пролазе поред нас непримијећене Зашто? Зато што имају своје ишчекивање, живе то ишчекивање, и оно им даје мир, радост, даје пуноћу и смисао живота. Немају потребу ни за каквом потврдом овдје на земљи. Чине велике подвиге, велика дјела у тајности, невидљиве за људе.

Можемо рећи да је критеријум од којег зависи срећа у нашем животу  то шта ишчекујемо. И ако посматрамо пажљиво наше постојање, наше живљење,  видјећемо да све тобожње наше туге и патње имамо зато што су наша ишчекивања безуспјешна, неостварена. Преживљавамо, од Бога нам дарован дан, у фрустрацији од неуспјеха. Неуспјех постаје егзистенцијални осјећај. И испуњавамо се празнином. Међутим, тај осећај је лажан! Њему не треба давати категорију коначне стварности. Против њега се треба борити свим силама. А најбоље оружје је смирење, љубав и разговор са Богом! И не заборављајте,  Бог нам дарује да сваки дан можемо бити пред Њим.

Пазите, не кажем да је лоше да имамо жељу, тежњу, да стремимо нечему. Већ кажем да је лијепо да те наше тежње воде ка коначном сусрету, ка јединственом, егзистенцијалном сусрету са Христом.  И тако свака наша креативност, свако наше достигнуће чини један мали циљ који те води ка Богу. Тако се сваки циљ може охристовити. Живот задобија један правац, један ток према ономе што волимо, што заиста ишчекијемо и тако све у нашем животу постаје  ход који напредује, једна шанса сусрета. И када кажем све, подразумијевам баш све, чак и наше грешке. Шта откривају наше грешке? Промашаје у нашем ишчекивању.  Али чак и оне, грешке, јесу један пут. Када дамо и њих Господу у исповијести, када се и оне у молитви принесу Господу, чак и оне, наше грешке, стичу перспективу, могућност сусрета са Богом. И тако се све преображава, све добија други изглед у том сусрету са Богом и почиње нови живот (нпр. Разбојник на крсту, апостоли, преподобна Марија Египћанка и много људи кроз историју човјечанства до данас, непримијећених). Преображавамо се не на неки магични начин, већ од тог тренутка сусрета са Богом имамо и другачији начин погледа на живот, људе и пририду. Тај и такав начин нам даје снагу и вољу да се боримо. Тај начин је љубав према Богу која је истовремено љубав према себи, цјелокупном себи. Постајемо свјетлост у свјетлости онога што ишчекујемо да сретнемо.

Желим нам свима од Господа да наше ишчекивање буде и остане живо, зато што непрестано осветљава у нама најзначајније, а то је воља Божија. 

  Сретење 2024                                                   Н.Г.