Уметност и аскеза

Уметност и аскеза

Често се каже како је некада боље да не упознамо људе чије дело или јавни лик или представу о њима ценимо. Изгледа као да се то пре односи на уметнике или мислиоце, него, на пример, на политичаре, о којима смо иначе изгубили сваку илузију. 

 

Можда ћемо и даље гласати за њега када сазнамо да, рецимо, вара своју жену или да је приватно ситничава и завидљива личност, или нећемо, али његово „лик и дело“ нас очито додирује на другим нивоима него дело уметника. Или свештеника, на пример. Али код свештеника је већ друга ствар – њега пре ловимо у недоследностима, разлици између проповеданог и чињеног, речи и дела, нормативног и стварносног. Наслађујемо се кад откријемо његово лицемерје, можда већ зато што га погрешно гледамо као законодавца или идеолога; некада је грешка више до њега, понекад до нас.

Уметника ипак посматрамо као неког ко нам је ближи, ко не поседује неку врсту социјалног ауторитета као ауторитета друштвене моћи, власти. Он је човек као и ми, али ипак у понечему различит. У чему је та разлика, питање је које мучи и самог уметника, који понекад одустаје од уметности тежећи ка стицању истинског друштвеног ауторитета као ауторитета моћи и власти, који му је, у шта више и не сумња, као уметнику недоступан. Бар пре веће зараде, стицања политичке моћи или делегирања од стране политичке моћи одређених идеолошких, мање или више пропагандних задатака.

Али то као да је могуће тек напуштањем истинске уметничке делатности и уметничког постојања као таквог, где се та делатност и то постојање сада види тек као степеница ка нечем другом, што би требало да му пружи коначни легитимитет. А зар уметничко и естетско не би требало да буду безинтересни, дакле да не траже легитимитет под ове или оне инстанце моћи? То не значи живети од ваздуха или одрицати се сваког комерцијалног успеха или друштвеног признања, али уметничка делатност и постојање свакако не би требало да буду одређени тим успесима и признањима; унутрашње одређени, да тако кажемо.

Ту долазимо до сталног питања о односу између личности уметника и његовог дела, где никада нећемо доћи до коначног одговора. Јасно је да уметник не мора да буде цвећка, извесна страственост и грешност не само да је неизбежна, јер и уметник је само човек, него чак може изгледати и пожељна, јер сведочи о животном искуству, унутрашњим борбама и раздорима – неузбуркано (мртво?) море увек је сумњиво код уметности и уметника, осим ако не даје знакове да испод мирне површине све ври од живота, са свим оним што живот подразумева, а што нису само лептирићи и цвеће. Укратко, од уметника често очекујемо оно на шта сами нисмо спремни.

Уметнику зато најчешће замерамо нешто што се тиче, рецимо то тако, слабости воље, мањка енергије. Када видимо да је ситан, прорачунат човек, завидљив, обузет ситницама. Па чак и ако видимо да је склон преждеравању, да воли добро да поједе и одспава. Пробрано јело, мало ленствовања и развлачења по кревету, извесно каћиперство, то се прихвата, о пићу да не говоримо, или дрогама, до извесне границе. Можемо да поверујемо да је то знак побуне против друштвених окова или жеља за проширењем свести. Али тупост коју доноси преждеравање или претерани сан, то је већ нешто друго. Као и поменуто ситничарење, завидљивост, прорачунатост, дакле све оно што тумачимо као претерано првезивање за овај свет.

Од уметника, дакле, као да тражимо неку врсту аскезе. Шта има да нам каже, шта има да значи у нашом животима, ако је сав у овом свету, у стицању, ждерању, малограђанској ситничавости? Ако је сав мекушан, отромбољен (душевно и духовно, наравно, телесно је било много нимало херкулски грађених уметника који су пламтели духом, мада то ником не би требало препоручивати, јер уметнички рад уме да буде прилично напоран, а ту је телесно здравље од користи), како може посредовати све оне енергије, сав тај огањ који од њега очекујемо? Слина не пламти, већ добро исушено дрво.

Много, значи, тражимо од уметника, светлост и огањ, и често смо неправедни према њему као човеку, када у његовој појави не видимо и не осећамо ону светлост и огањ његовог дела, када не можемо да га замислимо као њиховог носиоца. Али, рекосмо, и уметник је само човек, па и за њега важи оно да не треба осуђивати, олако судити о некоме, јер шта заиста можемо знати о другоме.

Можда је боље омиљеног уметника гледати само из даљине, или не гледати га другачије него кроз његова дела. Он ионако има довољно посла са својом породицом и пријатељима, колегама и комшијама, као и они са њим, да би му још требали разочарани читаоци. Он се излаже, а они, који се никада не излажу по правилу су најспремнији да процене и да осуде. Личност уметника је тајна колико је то и личност сваког човека.

Уметник после смрти одлази, ко зна већ куда и где, а његово дело остаје са нама, у нама, међу нама, у овом свету. Каква је улога његовог стварања била на његовом загробном путу, ако такав уопште постоји, или колико читање, слушање, гледање његовог дела може на том путу да помогне нама осталима, то не можемо знати. Можда никад нећемо ни сазнати, јер ко зна да ли ће тамо, иза света и времена, уопште бити расправа о питањима уметничким и естетским, или је то резервисано само за ово наше, овде и сада, оно што сматрамо нашим светом.

Помолимо се за уметника, рецимо амин, и опростимо немоћном брату своме. Ако је прави, он узима део нашег бремена на себе, па разумимо га макар.

 

Владимир Коларић