Рождество Христово у светлости Христолошких догмата

Догађај који по својој велични превазилази стварање свега што постоји је Рођење Богомладенца Исуса Христа. Могло би се рећи да све што је створено и постоји свој смисао постојања налази управо у том свечудесном догађају где превечни Бог постаје човек, Богочовек Исус Христос.

У вечности рођен од Оца без мајке, а у времену од Мајке без оца, Господ наш Исус Христос, Логос отеловљени, друго лице Свете Тројице у вечном сагласју Три Личности једног истинитог Бога благоизвољева постати човек, притом не престајући бити Бог и не одвајајући се ни за секунд од Оца и Духа Светог у вечном јединству јединог истиног Бога Свете и Животоворне Тројице.

Сва пророштва из Старог завета, а поготово Пророка Исаије које каже да: ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануил (Ис. 7,14), водила су ка пећини Витлејемској где је та чудесна звезда руководитељка мудраца и пастира обасјала тај чудесни догађај рађања Сина Божијег у људском телу и тако прва објавила истинитост пророчанстава о Спаситељу рода људског.

Да Бог постане човек, један од нас било је неприхватљиво за све религије онога доба како многобожачке јелинске, римске, египатске, персијске, тако и за монотеистичку јудејску веру, која је свим бићем одрицала и одриче да Бог може имати Сина, а поготово да се Син Божији роди као човек.

Ту јеврејску богоборну веру преузео је и  ислам, који иако признаје за једног од својих пророка Исуса Христа ипак се одриче његовог Божанства сматрајући да је њихов Бог један и да нема другог Бога осим Алаха и да он нема сина. Велики утицај у формирању ислама као религије поред јудејства одиграли су и разне хришћанске јереси које су одрицале божанску природу Господа нашег Исуса Христа попут аријанства.

Наиме, Арије учени свештеник из Александрије, тврдио да је Исус Христос најсавршеније биће које је Бог створио, али не и Син Божији, и тиме се јавно одрицао божанске природе оваплоћеног Логоса сматрајући да као створење Божије не може бити раван Богу Оцу. На тај начин се одрицао једносушности Сина са Оца како исповеда Први васељенски сабор у Никеју 325. године и зато је био осуђен као јеретик и анатемисан од стране Цркве.

Господ наш Исус Христос је истински Бог, али и истински човек, са две природе божанском и човечанском сједињене несливено, неизменљиво, нераздељено и неразлучно у Његовој Богочовечанској Личности. Нажалост многе тзв. Источне цркве (Монофизитске: Коптска у Египту, Јерменска, Сиријско-јаковитска, Етиопска) се одричу овога православног догмата о природама оваплоћеног Логоса Сина Божијег Исуса Христа онако како их исповеда Четврти васељенски сабор у Халкидонду 451. године.

Као савршени Бог Син Божији поред своје две природе има и две воље и две енергије, божанску и човечанску које сагласно делују у њему Богочовеку Исусу Христу. Многи византијски  цареви и патријарси су осуђени на Шестом васељенском сабору (680-681) као јеретици јер су одбили да признају да у Господу Исусу Христу поред две природе постоје и две воље и енергије, божанска и човечанска. Као човек Господ наш Исус Христос је гладовао, смрзавао, спавао, али као Бог је васкрсавао мртве, лечио болесне и изгонио демоне из људи, а то је могло само у јединсту две природе, две воље и две енергије унутар Богочовечанске Личности Спаситеља нашег Исуса Христа .

Сам римокатлицизам и протестантизам иако у началу признаје Христологију Православне цркве ипак кроз погрешно тумачење унутар тројичних односа Оца, Сина и Светог Духа по питању исхођења Духа Светог од Оца и Сина како тврде што је противно како Символу вере Другог васељенског сабора, тако и са оним што пише у Светом писму Новог завета, где Господ Исус Христос каже својим ученицима : „А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца Дух Истине који од Оца исходи, он ће свједочити за мене“ (Јн. 15,26), можемо закључити да има и последице на исправан поглед на Христологију.

Наиме, према Православној догматици Тријадологија и Христологија иако су подељене као богословске научне гране ипак чине једну целину. Према томе уско гледано не можемо говорити о истој Личности оваплоћеног Логоса јер по православном предању у вечности од њега не исходи Дух Свети већ само од Оца, а не како тврде римокатолици и протестанати искривљујући догмате и црквено предање.

Такође, и у наше савремено доба постоје многе савремене јереси и секте које одричу божанску природу Господа Исуса Христа. Једни од најпозантијих су без сумње Јеховини сведоци који кобајаги признају Исуса Христа за Сина Божијег, али га не признају за свемоћног Бога и на тај начин се пројављују као нови Аријанци који одричу Свету Тројицу и једносушност Сина са Оцем.

Скоро исто би се могло рећи и за мормонизам који наизглед признавају Исуса Христа за Сина Божијег, али се притом одричу Свете Тројице и сматрају да је Исус својим личним заслугама достигао божанску праведност и да је први међу божанствима између многе своје браће од којих је један био и Луцифер, а отац им је Елохим ( јеврејски назив за Бога Јахве). Својим ставовима мормонизам је сличан Аријевој јереси с тиме што су својим фантазијама превазишли и самог Арија.

Ипак, један од највећих непријатеља божанства Господа Исуса Христа по Светом Владици Николају Жичком и Охридском јесте масонство. Наиме на Свеправославној Конференцији у манастиру Ватопед 1930. године Свети Владика Николај је изнио став да је „масонство ново аријанство, против кога се морамо борити у име Бога. Највећа опасност за хришћанство у свету није бољшевизам или нешто друго, него масонерија, јер је то и спољашни и унутарњи непријатељ. Ми кажемо да је хришћанска религија са великим Р, религија као таква, и да је православље једина истинита религија, али они масони се одричу Јеванђеља и Христа, стављајући га на исти ниво са Мојсијем, Будом и Мухамедом.“

Могли би писати још странице и странице о свим јересима и сектама које се одричу божанске природе Спаситеља нашег Исуса Христа а тиме и рођења Бога у људском телу како наводи  Свети Aпостол Павле: „ Бог се јави у телу, оправда у Духу, показа се анђелима, проповједа се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави (1.Тим.3,16). Ипак и ово је сасвим довољно да би имали једну малу слику о догматској важности Рођења Христого из угла Православне Христологије и колико је битно за наше спасење да догматски тачно исповедамо веру у Господа Исуса Христа.

А  сам Господ наш Исус Христос који се зарад нашег спасења благоизволео родити од Дјеве Марије у скромној Витлејемској пећини показао нам је и тим чином да и ми  будемо смирене и скромне слуге Божије. Да проведемо овај овоземаљски живот побожно градећи своје спасење у смирењу и трпљењу чувајући се од греха, клонећи се јеретика и секташа (Тит.3,10) , благосиљајући оне који нас гоне и мрзе (Рим. 12,14), ником не узвраћајући зло за зло већ настојећи пред свима чинити добро( Рим.12,17) и колико до нас стоји да будемо у миру са свим људима (Рим. 12,18).

Нека би Цар мира, Господ славе, Богомладенац Емануил, Спаситељ наш Богочовек Исус Христос увек био највећа радост наше душе, најплеменитија мисао нашег ума, а наше срце Витлејемска пећина где ће увек да обитава.

Христос се роди!!!

Архимандрит Евсевије Меанџија

Извор: Митрополија црногорско-приморска