Васкршња посланица Епископа браничевског, 2021.

Драга браћо и сестре у васкрслом Христу,

Данас, празнујући васкрсење Христово из мртвих, најпре заблагодаримо Богу и Оцу што је послао Сина свог да постане човек и да преко њега будемо причасници његовог вечног живота, што нам је и показао васкрснувши Христа из мртвих посредством Духа Светог (1Кор 6, 14). Бог је, стварајући свет ни из чега, на крају створио човека по икони својој и подобију, са циљем да се човек сједини с Њим, а преко човека и цела творевина и да тако живе вечно. Сједињење с Богом је потребно због тога што створени свет и човек не могу имати живота сами, независно од Бога јер су створени ни из чега и природа њихова је некадашње небиће, како каже велики учитељ Цркве Св. Атанасије Aлександријски. Први човек је, међутим, одбио да се сједини с Богом и смрт је завладала светом и преноси се на свако биће кроз природно рођење. Ми смо сви рођени од старог Адама и тиме смо сви наследили смрт.

То што је одбио да учини први Адам, учинио је Христос поставши човек и сјединивши творевину с Богом. Зато заблагодаримо и Сину што је постао човек, не престајући да буде Бог, и умро за нас да би нас избавио смрти. А умро је зато што је постао савршени човек као и ми, осим греха, јер су сви људи који наслеђују Aдамову природу смртни. Он је, међутим, и васкрсао. Догађај васкрсења Христовог је темељ наше вере у наше васкрсење и живот вечни: ако мртви не устају, узалуд је вера ваша и узалуд је проповедање наше, говори aпостол Павле. Мртви ће, међутим, устати у последњи дан и тада ће бити побеђен наш најљући непријатељ — смрт. Залог, првина и предокус општег васкрсења и избављења од смрти јесте Васкрсење Христово. Зато се радујмо и веселимо у овај дан.

Да би сваки човек постао учесник вечног живота, потребно је да се роди од Христа као новог Адама. „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје“, говори Господ (Јн 3, 5). Ово ново рођење које нас води у живот, за разлику од старог, тј. биолошког које нас води у смрт, јесте Крштење водом и Духом. Кроз Крштење умире стари човек и васкрсава нови у Христу. Оно што карактерише Крштење као васкрсење старог човека то је нови начин живота новокрштеног. Њиме нас Дух сједињује са Христом градећи заједницу многих у Христу, тј. градећи Цркву — литургијску заједницу. Зато је Крштење неодвојиво од Литургије. Јер, тамо где је Дух, тамо је заједница. Наш нови живот, тј. наше васкрсење у Христу карактерише живот заједнице, како са Христом, тако и са ближњима. Нико не може ући у Царство Божје ако не буде члан литургијске заједнице. Отуда је Литургија икона будућег Царства Божјег. Зато заблагодаримо и Духу Светом што нас уводи у литургијску заједницу с Христом и другим људима и на овај начин нас чини становницима будућег Царства Божјег и подобним Божјем начину постојања. Јер, Бог у кога верујемо јесте пре свега заједница: Оца и Сина и Светога Духа. Као што Отац не постоји без Сина и Духа и Син и Дух без заједнице с Оцем, тако нико од људи не може бити хришћанин сâм, односно не може постојати мимо литургијске заједнице с другим човеком и с Богом у Христу. На то нас је упутио сам Господ Христос. Када се Христос пре смрти молио Богу Оцу, молио га је да сви ми једно будемо: као Он у Оцу и Отац у Њему, тако и ми сви да будемо у заједници једни са другима (уп. Јн 17, 21).

Овакав начин живота човека, тј. живот заједнице је нешто најважније што је хришћанство требало да пренесе свету. То су управо и чинили у почетку свети апостоли Христови. Они су хришћанство и живот вечни, тј. Царство Божје, објављивали тако што су оснивали литургијске заједнице, односно месне Цркве. Једини лек против смрти је заједница човека с другим човеком и са Богом. Јер, шта је смрт ако не раздвајање од ближњих и од Бога и распадање.

Нажалост, љубљена моја чеда у Господу, многи потоњи хришћани, као и многи данашњи хришћани, управо заборављају на заједницу и пренебрегавају оно што је најважније, а то је наша евхаристијска заједница с Христом и са другим крштеним људима. Ово је проблем који прати Цркву од најранијих њених почетака. Још апостол Павле упозорава прве хришћане да се не деле јер сами неће имати вечног живота, макар имали вере да и чуда чине, да горе премештају и мртве да васкрсавају (уп. 1Кор 12–13). Савремени човек више него икада пати од индивидуализма и неподношења другог, па ни Бога као другог. Човеку се чини да је, ако је сâм и независан од других, тада велики човек и велика личност. Отуда су настале не само поделе међу вернима у једној евхаристијској заједници која је месна Црква, него и поделе међу Црквама. Сетимо се само велике шизме и поделе на православне и римокатолике, поделе римокатолика и протестаната, као нажалост и најсвежијих подела и у самом православљу. И то све са образложењем да су други погрешили у вери, а у суштини је то нагон греха који нас тера да се удаљујемо и да се делимо од других да бисмо били велики. Варамо се, драга браћо и сестре. Кад смо сами и кад немамо заједницу с другим, па макар тај други био и грешан, ништа смо. И буквално, уместо у живот, отићи ћемо у ништавило, у смрт.

Данас је потребније него икад да се људи радују Васкрсењу Христовом, зато што нам је смрт свима пред очима. Њу видимо у нашим ближњима који умиру од CORONE, као и у нашим драгим и вољеним особама. Основни разлог нашег игнорисања смрти је управо наше самољубље и наш логички приступ другом човеку и бићу који нам не дају да спознамо смрт. Зато је за такве људе и већину од нас смрт само број и статистика. Смрт се не може схватити умом, нити се у њену разорну моћ може пронићи на основу логике, већ само кроз искуство љубави према другом човеку и створењу. Једино смрт једног вољеног бића открива и нама своју нихилистичку моћ и суштину. Супротно самољубљу и индивидуалистичком начину живота који води у смрт, само кад смо вољени и кад волимо неког, кад смо у заједници с њим, ма какав он био грешник, схватамо ко смо и шта значи живети.

Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог Васкрсења свима које волимо и који нас воле, али и онима који нас мрзе, посебно, утехе ради, онима који су болесни, сиромашни, растављени и свима који су у било каквој невољи или беди и поручимо им: Христос је својим Васкрсењем донео живот за све људе и за сву творевину. Само је потребно да имамо љубав према другом и заједницу у Христу јер нам то доноси живот коме у крајњем случају већина људи тежи, ма у каквим условима живели. Поздравимо све радосним поздравом — Христос Васкрсе, заиста Васкрсе!

Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом
Епископ пожаревачко-браничевски
† Игнатије

Дано у Пожаревцу
о Васкрсу 2021.

https://bogoslovlje.sabornost.org/2021-vaskrsnja-poslanica-episkopa-branicevskog