(Не)ношење црнине

Верујем да би сваки свештеник могао емпиријски потврдити да се највише ситних пропратних обичаја усталило у вези са самим догађајем човековог упокојења. Можда из разлога што сахране дају слику краја, која се нигде друго не може тако јасно видети. Самим тим, човек испуњен страхом, а са недовољно вере у Васкрсење и без радости преласка у вечни живот, на многе начине покушава осигурати да ће та смрт отићи из куће путем без повратка. У једном правцу.

(Не)ношење црнине

Постоји прегршт детаља око испраћања вољене особе, као и разноврсни начини самог туговања. Често се као најупечатљивији видљиви знак туге препознаје боја одеће, коју човек у тим данима носи. Оно што са сигурношћу можемо рећи, јесте да у широком и разноврсном спектру савремених светских култура не постоји консензус по питању боје одеће, којом се појединац нарочито одева док је у данима жалости. Тако ће у Источној Азији у те дане људи примарно носити белу боју, у Јужној Африци црвену, љубичасту у Бразилу и на Тајланду, а код нас, опште познато у народу, црну боју. Црнину. Видљиви знак жалости за упокојеним.

Традиција истицања црне боје у периодима туге не представља универзални печат нашег друштва, него је прилично распрострањена и сматра се да датира још из древног римског доба. Ипак, ношење црнине није само пука традиција, већ има и одређену практичну функцију. Засигурно постоје прилично рационални разлози који говоре у прилог оправданости ношења црне одеће у данима жалости. Без обзира да ли нам се свиђа управо тај избор боје или не, те остављајући по страни питање да ли је у самој сржи хришћански избор, чињеница је да се та традиција прилично темељно усталила. Данас ће, у нашем секуларном друштву, свако без много двоумљења управо на ту боју указати, као на ону која прецизно илуструје период туговања. Стога, ношење црнине може имати смисла ако служи као јасан показатељ да је особа одевена у црнину изгубила неког блиског, те да је потребно према тој особи исказати дубљи вид поштовања, разумевања и трпељивости. А можда и важније, нужно избећи песме, шале, непристојне теме и празне речи уопште. Црнина треба да буде подсетник другима кроз какву животну драму та особа пролази у датом тренутку. Сада је то можда и важније него у прошлости, јер се чини да се у савременом друштву човек од човека још више отуђио. Дакле, треба се позвати и на неминовност уважавања духа овог времена, чија је основна карактеристика да често не познајемо довољно ни своје комшије, нити шта се збива у њиховом животу.

Ношење црне одеће, а нарочито црног флора, може помоћи човеку ако делује као симбол, као референтни оквир, како би ближњи могли пружити значајнију подршку од свакодневне. Може помоћи као знак онима који долазе у сусрет са ожалошћеним. Међутим, у српској култури ношење црнине често поседује једну дубинску, системску грешку. Одувек склон да поверује у свашта и прида му неупитни значај, наш народ је у солидном и забрињавајућем проценту почео да схвата ношење црнине као суштинско изражавање  жалости  а хришћански начин. Неоспорно је приметно давање значаја самој црнини, а не ономе шта она дубље (може да) представља. У то нас неумољиво уверава свакодневна пастирска пракса кроз коју бивамо опхрвани питањима када се скида црнина, где се скида, где се оставља, шта се ради са њом, треба ли трудница да носи црнину и томе слично. Нарочито је значајно и учестало питање где се баца црни флор, или шта се тачно ради са њим… као да је тај безначајни предмет свет сам по себи. Форма жалости у народу има суштину. То што је она временом огрезла у хипокризију и постала сама себи циљ, криви смо ми који смо то дозволили. Данас се овакви и слични обичаји поштују тако што се од ожалошћеног очекује да под обавезно уради ово или оно и тиме другима недвосмислено докаже своју жалост. Као да је то нешто што треба доказивати…

Будимо реални, некоме ко сахрањује вољену особу вероватно није много битна колористичка адекватност стајлинга, али како не би наишао на жестоку осуду као саможиви егоиста, вероватно ће своје боје, ипак, ускладити у контексту друштва које га окружује. Притом ће засигурно осећати нелагодност од норме, од „политичке“ коректности, од неписаних правила, која се пре или касније претварају у бесмислену догму. Имао сам прилике да видим ситуацију приликом сечења колача на дан крсне славе, где жена стоји подаље и не прихвата се окретања славског колача, само зато што је у црнини. У свом недовољном познавању сопствене вере, плашила се да својом жалошћу не контаминира радост славе и празника. Делује да нас је најпре паганизам, а доцније и комунизам, заувек вакцинисао против осећаја хришћанске слободе у љубави Христовој и убризгао нам озбиљну дозу очајања, страха, слутње и робовања сујеверним праксама. Хришћани не тугују тако. Заправо, хришћани не очајавају као они који немају наде. Веома је опасно потпуно се покорити и предати жалости. Да будемо јасни, то што смо истакли да у одећи не лежи сама суштина, никако не значи да треба прибећи другој крајности. Та крајност се понајвише огледа у тенденцији ширења идеје да нам пре свега треба бити комотно, удобно, па и ако то може бити невероватно ружно, згужвано, раздрљено, најважније је да се потврди да „одело не чини човека“. Штета што нико не каже шта га чини… Ван сваке сумње, иако није суштински битна ствар, не кажемо да човек треба да се облачи било како. Оставимо ли за тренутак питање боје, можемо рећи да хришћанин увек треба да се облачи пре свега достојанствено, а нарочито када испраћа вољену особу. Не може нам удобност бити једини критеријум а слоган „само опуштено“. Када је реч о самој црнини, она свакако може да се носи, поготово као практични показатељ, али и не мора. Притом, изразито је важно не придавати значај самој црнини – ништа више од значаја процедуралне природе. Наравно, важно је не осуђивати ни оне који носе, а ни оне који не носе….уместо осуде, покушајмо да разумемо једни друге.

У сваком случају, много више од ношења црнине, пуштања браде и томе слично, ће покојнику помоћи молитва, упаљена свећа, помињање на проскомидији… тачније свака врста живог, колико год парадоксално звучало, односа са покојником, који извире из наше благотворне и делатне љубави.

отац Слободан Чавка

Извор: Часопис "Српски Сион" Епархије Сремске

фотографија: Stil, Kurir