Зашто Бог допушта смрт деце, монструозне ратове, природне катастрофе?

Почнимо са чињеницом да у суштини нема одговора на ово питање ни у једном другом погледу на свет осим у хришћанском. Сваки нехришћански одговор своди се или на изјаву да ако је то случај, онда не може бити другачије; или безнадежној нади да ће са напретком доћи време када неће бити ратова ни болести и човечанство ће открити тајне тренутно непознатог животног века и развоја способности; или - и то је можда највише до чега се уздигла нехришћанска мисао међу стоицима - да пошто се човеку дају само две могућности, попут пса везаног за кола: или да трчи за њим, или, ако не желиш да трчиш, да се вучеш за њим, гребући бокове о камење - онда се све објашњава само судбином, која нас вуче у непознато.
Одговор који јеванђељска порука даје на ово питање своди се на једну веома одлучну изјаву: да, у свету постоје болести, катаклизме, ратови, окрутност и неправда које су у њега ушле са грехом, несхватљивим и непојмљивим људском уму, али није Анђео, није пророк, није учитељ морала дошао у овај застрашујући свет ради његовог спасења, већ је Бог постао део овог света. То је суштина наше вере: Бог је постао део овог света, потпуно идентичан нама, да би га изнутра преродио.
И зато знамо да нема сузе детета која неће бити обрисана у Царству небеском. Нема туге која неће бити превазиђена и побеђена када човек сретне Христа на крају свог пута. Нема ничег неправедног, неоправданог, неоствареног што се неће исправити тамо где ће Бог бити све у свему ( 1. Кор. 15:28 ).
И то је једини прави одговор, јер је Спаситељ дошао у наш свет да би, делећи са нама сав овај ужас и сву ову тугу, преобразио га изнутра, а не да би пребацио дугмад и реконфигурисао програм...

о. Максим Козлов