Искушење - Могу, али ја то нећу
Моја мајка је постила сваког петка. Искрено, није ми било јасно зашто то ради, питао сам је али нисам схватио њен одговор. Наравно одгонетку сам прво потражио у књигама.
Једна од давних животних логика поста била је врло једноставна. Народ у пустињи. Врућина. Оскудица воде.
Пут. Напор. Мало хране.
У таквим условима није било свеједно шта човек једе. Храна није била само питање укуса, него снаге, здравља и буквално преживљавања.
Време се променило.
Већина нас више не живи у пустињи. Не пешачимо данима под сунцем. Не чувамо воду у мешинама. Не меримо сваки залогај као питање живота и смрти. Мада, да будемо искрени, једемо све неквалитетнију храну "с ногу", нема породичне трпезе и све смо склонији претеривању у јелу.
Али пост је опстао. Макар у црквеном календару-
Остао је као обичај. Као правило. Као породично памћење.
Као нешто што су радили наши стари, па смо и ми наставили.
Многи верници данас и не умеју дубоко да објасне зашто посте. Знају да се „тако ваља“. Знају да се не мрси. Знају да постоје дани на води, дани на уљу, дани када се једе риба.
И можда не схватају да је тај стари обичај, и онда када нам је његова првобитна логика замагљена, сачувао нешто изузетно битно.
Сачувао је духовну и моралну вежбу.
Вежбу да човек стане пред оно што може да узме — и каже:
“Могу, али ја то нећу.”
Могу да мрсим, али ја сада то нећу.
Могу да попустим својим страстима, али ја то нећу.
Могу да узмем баш све што ми се нуди, али ја то нећу.
Могу да мислим само на себе и радим на штету ближњих, али ја то нећу......
И то наравно више није важно само због хране.
То је важно због живота.
Јер ако човек никада није вежбао да заустави себе у малом, тешко ће се зауставити када пред њега дође велико искушење.
А време у коме живимо донело је један други обичај. Супротан.
Модеран. Опасан. Подмукао. Скоро нормализован.
Не зове се пост.
Зове се: „Ајде, пробај.“ "Задовољи само своје потребе", „Није то ништа.“ „То је само трава.“
То је контра-пост савремене анти-културе.
Пост те учи да нешто можеш, али нећеш.
Ово друго те убеђује да све што можеш — треба и да пробаш.
А није тако.
Није свака понуда прилика.
Није свака радозналост памет.
Није свако друштво вредно твог пада.
Није свако „само једном“ стварно само једном.
Зато је важно да у себи имаш увежбану реченицу:
“Могу, али ја то нећу.”
Могу да слажем, али нећу.
Могу да украдем, али нећу.
Могу да урадим све што ми се ради, иако повређује друге, али нећу.
Могу да пробам траву, али нећу.
Могу да попијем само зато што сви пију, али нећу.
Могу да уђем у кола са неким ко је пијан, али нећу.
Могу да пристанем да ме друштво води тамо где не желим, али ја то нећу.
То није кукавичлук. То је слобода.
Јер слободан човек није онај који уради све што му падне на памет.
Слободан је онај који уме да заустави себе и направи избор који је бољи за њега.... е то је права слобода.
Зато пост није само питање тањира. То је добар тренинг карактера. То је победа коју можда нико није видео. Али си је ти запамтио и показао пре свега себи да можеш да донесеш одлуку о избору и испоштујеш свој избор.
И можда ће ти баш та мала победа једног дана помоћи да у много важнијем тренутку, пред много опаснијим искушењем, останеш миран и кажеш:
“Могу. Али ја то нећу.”
Трезвеноумље - Драган Вукадиновић
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
