За жену нашег времена

Воде се велике расправе о положају жене у наше време. С једне стране је свет у коме се права препознају, али не и допринос, где још увек постоји родно насиље, јавно или притајено, а с друге стране је свет који долази, ислам, у коме се жена и даље налази у положају без слободе. Њена част не почива на њеним сопственим изборима, већ на верском закону. Њен изглед није ствар личне скромности, већ обавезног покривања делова њеног лица или чак целог тела, како не би изазивала или чинила мушкарца љубоморним. Мајчинство се на Западу признаје као част за жену и пружају јој се погодности, али је цивилизација и начин живота је подстичу да роди једно, највише двоје деце. Мајчинство у исламу је главна мисија жене и она мора да роди што више деце, а да држава не осећа потребу да је због тога почасти. То је само њена дужност.

У нашој мултикултурној стварности један део нашег друштва креће се ка Западу, не осврћући се назад. Други део, који постепено расте, желео би да конзерватизам буде изразитији. То видимо у расправама о абортусу. Међутим, други део, који није аутохтон, доноси са собом Исток, тамо где је жена и даље власништво мушкарца, као да је крива што се родила као жена. Требало би да ојачамо сопствене духовне традиције, а не да пуштамо друштво да иде ка атеизму либералног типа, који је већ надвладан неоконзерватизмом нашег времена, који међутим у Грчкој и даље привлачи.

За Цркву „нема мушког ни женског“. Међутим, Црква би требало да појача глас за садашњост. Није довољна свест да „овде немамо град који остаје, већ тражимо онај који ће доћи“, зато што не постоjимо ван историје и садашњости. Овде се спашавамо. Не можемо затварати очи када још увек постоје стереотипи. Када постоје мушкарци који не помажу у породици равноправно. Када мајке одгајају дечаке и девојчице само са егоцентризмом и без икаквих граница, погрешно схвативши слободу. Не можемо толерисати било који облик насиља, потцењивања достојанства другог, када односом мушкарца и жене доминира перспектива борбе за моћ, када физичка снага руши јединственост постојања. Када и даље постоје неједнакости на радном месту. Када се, чак и у Цркви, оспорава могућност жена да поју, кроз тумачења која апсолутизују слово, а не виде дух. Када се чак и природна функција женског тела сматра нечистом.

Имамо посла са светом у коме положај жене захтева побољшање. Црква поштује Богородицу. Она има мноштво светих жена у свом календару и међу светитељима. Спасење не зависи од пола, већ од односа са Христом. Међутим, спасење почиње од овог живота. Не од повлачења из светских ствари, већ од њиховог преображења у Богу. Потребно нам је велико НЕ греху који је повезан са коришћењем жене као објекта. Са уверењем које се укоренило да право на грех оправдава жену, зато што је изједначава са мушкарцем. Жена је позвана да буде слободна, а не слушкиња. Тешко је ускладити улоге мајке и запослене жене. Помозимо и ми мушкарци.

Протопрезвитер Темистоклис Мурцанос, др богословља