Крст, уље и Васкрсење

„Понекад овде у манастир долазе људи који се припремају да крсте дете и питају ме:

„Оче, какав крст да му узмемо? Златни? Колико карата? Да ли да буде велики? Мали?“

А ја им кажем:

„Децо, узмите му један мали дрвени крстић.“

Гледају ме.

„Дрвени, оче? За крштење?“

Па зар није и први био дрвени?

Чега се плашимо? Да се Христос не растужи зато што Његов Крст нисмо направили од злата?

Христос је на дрво узишао. Зашто ми желимо да уклонимо дрво, а задржимо злато?

Није злато лоше. Да не претерујемо. Није лоша ни бака која жели да свом унучету поклони златни крст. То је љубав.

Али срце треба чувати.

Јер можемо полако да заборавимо шта носимо, а да памтимо само колико је коштало.

И тада Крст постаје накит.

Али Крст није дат човеку да га украшава.

Дат му је да га мења.

Зато кумовима кажем:

„Немојте се толико оптерећивати крстом. Обратите пажњу на уље.“

„На које уље, оче?“

На уље заклињања.

Ту се мало задржите.

Пре него што Црква стави дете у воду, помазује га уљем.

Као што су се некада помазивали спортисти пре него што би ступили у такмичење.

Видиш како је Црква све дивно уредила?

Дете још не зна ни да хода, а Црква га већ припрема за подвиг.

Спортиста ступа на борилиште помазан уљем, а не украшен.

А ми пред собом имамо малог борца за Царство и разговарамо о каратима!

Па шта ће му карати када почне борба?

Када буде требало да опрости?

Када буде морао да се одрекне свог права?

Када га заболи?

Када падне и буде морао да устане?

Ту му није потребно злато.

Ту му је потребан Христос.

И помазује се цело тело.

Груди.

Уши.

Руке.

Ноге.

Као да му Црква говори:

„Сада си сав Његов.“

Твоје уши треба да науче да слушају.

Твоје руке треба да науче да дају.

Твоје ноге треба да науче да иду тамо где си потребан другоме.

А твоје срце треба да научи да не тражи увек оно што оно жели.

То је подвиг.

Јер Крштење није само лепа породична свечаност да би дете добило име.

То је смрт и Васкрсење са Христом.

Стављамо га у воду и из воде примамо другог човека.

Зато Црква пева:

„Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“

Обрати пажњу.

Не каже: „У злато се обукосте.“

Христа.

То кум треба да запамти.

Јер кум није онај који је купио крст.

Кум је онај који је из крстионице примио једног хришћанина.

Златни крст купиш за један сат.

Али да научиш дете шта значи носити Крст може захтевати цео живот.

Јер и ми имамо једну болест.

Желимо Крст споља, а не желимо га изнутра.

Споља да сија.

А изнутра да нас ништа не кошта.

Да не опростим.

Да не изгубим своје право.

Да не спустим свој его.

Да не подигнем човека који ме замара.

Па какав онда Крст носим?

Носим привезак.

Прави Крст почиње онда када се моје „ја“ мало распиње, како би други могао да стане у мене.

Зато ми се допада онај мали дрвени крстић.

Не зато што је дрво светије од злата.

Већ зато што дрво боље памти причу.

Голготу.

Крст је постао драгоцен зато што је на њега узишао Христос.

Христос није постао драгоцен зато што је Крст био направљен од драгоценог материјала.

И немојмо заборавити уље.

Јер оно уље човеку од првог дана говори:

„Сада почиње твој подвиг.“

И тај подвиг ће трајати читавог живота.

Пашће.

Устаће.

Згрешиће.

Покајаће се.

Заволеће.

Болеће.

Причестиће се.

Поново ће пасти.

Поново ће устати.

Докле?

До гроба?

Не.

Кроз гроб.

Јер гроб за Цркву није место где бацамо тело које нам више није потребно.

То тело је крштено.

То тело је помазано.

То тело се причешћивало.

То тело је клечало.

То тело је волело.

То тело је патило.

И очекујемо да управо то тело Христос васкрсне.

Замисли.

Једном су донели једно мало, голо дете до крстионице.

Помазали су га уљем као спортисту.

А онда, после осамдесет или деведесет година, можда ће га поново донети пред Цркву.

Сада остарелог.

Уморног.

Са читавим подвигом исписаним на њему.

И предаће га земљи.

На почетку је дошло без ичега.

На крају поново одлази без ичега.

Ни куће.

Ни новца.

Ни титуле.

Ни карата.

Понесе само оно што је постало.

А Црква стоји над његовим телом и чека.

Шта чека?

То исто тело.

Тело које је крштено, помазано, причешћивано, које је патило и подвизавало се.

Да га Христос подигне.

Зато вам кажем, немојте се толико мучити око тога какав златни крст да узмете.

Један дрвени крстић је довољан.

Само запамтите уље.

Јер на почетку је мало уља.

На крају мало земље.

А између њих?

Читав човеков живот.

Видиш ли како Бог делује?

Ми желимо злато.

А Он узима воду, уље, дрво и земљу.

Ствари које готово ништа не коштају.

И кроз њих нас учи целој Тајни.

Водом те рађа.

Уљем те уводи у подвиг.

Дрветом ти показује како се воли.

У земљу те предајемо очекујући Њега.

И када једног дана додирнеш онај мали дрвени крстић на својим грудима, немој да се сетиш златаре.

Сети се Голготе.

Јер се хришћанин не крштава да би носио Крст.

Крштава се да би цео свој живот прошао кроз Крст.

И на крају Бог поново узима најскромније ствари.

Мало дрвета.

Мало земље.

Једно уморно тело.

И чини оно што ниједно злато никада није могло да учини:

Васкрсење.

м. Теоктист Крићанин