Архимандрит Лазар Абашидзе - Писмо једној мајци

Драга Марија! 
Христос нека буде са тобом!
Дуго већ ништа нисам чуо од тебе. 
Не долазиш, болесна си? Како си? 
Све ти је теже да ми долазиш; полако стариш и слабиш. Најважније је да се твоја вера укрепи. Ако је вера јака, онда нас никаква слабост неће уплашити.

Опрости ми што ти не пишем тако често као што бих желео; сада смо веома заузети. Не брините за нас – добро смо и ја се осећам добро, прилично бодро. 
Рад на иконама сам привремено одложио, јер помажем у покривању куће – кров покривамо лимом од цинка. С Божијом вољом ускоро ћемо завршити – има много посла. 
У осталом, све је као и обично. 
Мало смо променили нашу свакодневну рутину – радимо ујутру и увече, а преко дана се одмарамо; преко дана је превише вруће за рад, нарочито на крову.

Често пада киша, па све добро расте – ове године башта је боља, а и цвеће лепо цвета. Било је много гусеница, гризле су сва дрвета – липа готово да нема ни лишћа ни цвета – све су појеле. Сада су се сакриле у своје чауре, тачније, скривају се и постале су ређе.

Моја драга, хоћу поново да ти поновим своју стару плочу: 
о исповести, причешћу и одласку у Цркву. Можда коначно сакупиш снаге. 
Једно мораш јасно да видиш: 
цео свет, готово сви људи, одавно су оставили веру, оставили Бога, живе као да Бога нема, као да нема другог живота, и цела њихова свест, сви њихови интереси, све њихове жеље, цео ланац њиховог мишљења и деловања, сва њихова размишљања, речи и дела – све је постало ружно, ситно, сујетно, разорно и штетно за душу.

Све, све што они траже и цене у овом животу, посвећено је сујети, пролазном, земаљском, овостраном, то јест све је осуђено на уништење, заборав и разарање. 
Али њихова душа, њихов дух је крајње заразан; он све обухвата, чак и најмање аспекте њиховог живота. 
Зато је веома тешко живети у свету тих људи и стално се супротстављати њиховом духу – тешко је чак и у манастирима – тај дух је свуда, у свему.

Ово нас подсећа на град који умире, који ће сваки час непријатељи освојити — где сви становници последњи пут уживају (уместо да се бране) — вино, весеље и очајање – све заједно. 
Сви ти људи су против страха од смрти развили неку штетну „имуност“. 
Они су потпуно мирни, труде се да не мисле о своме крају, живе овим тренутком. А у другом правцу поставили су „табу“ — забрану; сами себи не дозвољавају да погледају у другом правцу.

А зар није страшно ово стање! 
Цео наш живот на земљи јесте припрема за онај час – час смрти, када ће се завршити наша дела и почети оцена целог нашег живота. 
То ће се догодити и то врло брзо – сутра – за свакога од нас. Колико се тога може учинити сада. Колико тога треба учинити, колико је неопходно да се учини! 
У „Житијима светих“ има случајева када су за један сат они који су били у тешким гресима покајали се и спасли и Црква их је признала светима – али са каквим само самопожртвовањем су се они покајали!

Колико ми имамо таквих часова и дана – а они узалуд пролазе и пролазе, ужурбаност, ужурбаност, у тој ужурбаности – ми губимо вечни живот. Некаква утрнулост нас обузима, налазимо се у царству успаваних, сви су зачарани, некако опуштени, одложени, у привидном сну. Слично наркотичком пијанству – у човековом уму врте се ружичасти снови, нејасне фантазије, планови, маштања, илузије, светлуцају неке перле и мењају боје. Тако, као сапуњасти мехури, пролазе дани, месеци, године – светлуцају свим бојама дуге и пуцају. 
Како нас ђаво вара!

Сетите се узетога, кога је породица довела Христу, открили кров и спустили га пред Њега да га исцели. Таква је и ваша душа – она, као узети, зна да је добро ићи у Цркву, добро је исповедати се, причестити се и тако даље, али не може. Када хоће да стане, осећа слабост, ноге му не раде; када хоће да говори, језик му се не враћа; не може да се окрене с једне стране на другу – нема снаге. Њему је потребна помоћ сродника.

Ето, и ваша душа има сроднике – ваше тело: руке, ноге, језик – хајде, принудите себе да идете у Цркву, да станете пред Христа. 
Не обраћајте пажњу на то што нисте расположени, што немате топлину вере, ни љубав према Богу – идите, понесите своју мртву душу да вас Господ оживи. 
Ко вас спречава? Ко вас одвлачи? 
Не гледајте на људе – људи пропадају – и то страшно пропадају.

На земљи још нема ничега тако страшног и ужасног што би се могло упоредити са оним ужасом који очекује оне који овде нису тражили спасење. Права трагедија – на земљи се ниједан ужас не може упоредити са оним што већину човечанства очекује на ономе свету.

Зато, не гледај људе, спаси себе! 
Потрудите се брзо да устанете на ноге; могуће је да ће физичке слабости ускоро постати главна препрека за одлазак у Цркву, зато се потрудите да, док још имате снаге, стекнете навику исповести и причешћа. 
Ох, колико је то неопходно за вас! 
Зашто тако много одлажете?

Приморај себе да то учиниш, као вађење зуба – не желиш, али је неопходно! Приморај себе! 
Прими Свето Причешће – то је исто као Самога Исуса Христа дотаћи, као да те за руку држи и подупире те – то је заиста тако. Веруј у то!

На земљи нема ничега важнијег од овога – на шта друго човек треба да потроши свој живот, на шта друго да га размењује, када постоји нешто тако важно, потребно, корисно, неопходно и доступно? – најзад, ништа није доступније од овога (мислим на исповест и причешће).

Мислим да је твој проблем у томе што до краја не можеш да се ослободиш духа и расположења оних који те окружују. Побегни од њихове топлине, њихове удобности, њиховог слатког гунђања, њиховог начина живота, да не останеш без Христа.

Притисни себе, умори се тамо, труди се тамо – у Цркви, замени труд посвећен сујети трудом посвећеним вечности.

Зашто баш у Цркви људи примећују све непријатности, гужву, нечију недобронамерност, нечију грубост, недостатке свештеника и других верника – и због свега тога не желе да иду у Цркву, а у реду за намирнице или у аутобусима – они трпе, стоје, гурају се – не престају да тамо иду, да купују, упркос грубости продаваца и возача?

Зато што телесни живот сматрају веома важним, а живот душе – непостојећим. 
Какво чудо! 
Тело ће свакако умрети – храните га, брините о њему – али душа је вечна и никада не умире.

Од здравља душе зависи сав будући живот, после васкрсења душе и тела. И управо сада, овде, могуће је то исправити, никада више – никада!

У људима је све наопако. 
Будите опрезни са људима, моја драга, колико год можете!

Бог те благословио, моја драга!
Моли се за нас, а ми ћемо се молити за тебе.