Ти, Господе, отвори усне моје!

„Господе,
усне моје отвори,
и уста ће моја казивати хвалу Твоју.“

У свакодневном псаламском стиху не говорим: „Господе, ја ћу отворити усне своје и хвалићу Те.“

Говорим: „Ти, Господе, отвори усне моје.“

Признајем да немам снаге да учиним чак ни оно што дубоко желим.

Да бих отворио усне своје и обратио Ти се, потребно ми је да их Ти отвориш.

Једино што могу да учиним јесте да Те замолим.

И осећам да ова мала реченица изражава читав мој живот.

Желим да се променим, а поново се враћам на исто.

Желим да се уздам, а сумњам.

Желим да волим, а често се враћам самом себи.

Желим да се молим, а понекад у себи не налазим снаге ни за једну једноставну молитву.

Немам ништа добро да Ти принесем.

Стојим пред Тобом онакав какав јесам и препознајем дубину своје немоћи.

„Господе, не могу.
Ти ме држи.“

Не предајем Ти само оно што не могу да решим. Предајем Ти и своју намеру да то решим.

Ти знаш пут.

Ја много пута не знам ни који ће бити мој следећи корак.

Признајем Ти своју истину:

„Господе, не могу.
Ти ме држи.“

Ти зовеш.
Ја Ти окрећем леђа.

Ти отвараш.
Ја затварам своје срце.

Желим да волим, а не могу.

Желим да опростим, а не могу то да поднесем.

Желим да се уздам, а страх ме је.

Осећам да се сваки мој повратак Теби дешава једино по Твојој Благодати.

„Ти, Господе.
Ти!
Отвори усне моје.“

Nikitas Kafkios