Садашњи живот је као огромни океан. Првим морем (тог океана) можемо назвати детињи узраст, који је подложан многим бурама због неразумности, лакомислености и непостојаности. Зато деци одређујемо васпитаче и учитеље, и родитељском бригом исправљамо недостатке природе, као што се на мору ти недостаци надомештају вештином кормиларевом.
После тога, долази море младости, где дувају силни ветрови, јер се тада у човеку буди похота. Млади у том узрасту нарочито одбијају да их неко други исправља не само зато што
их шибају силовити таласи (похоте), него и зато што њихове (рђаве) поступке нико више не обличи, јер тада већ нису под надзором учитеља и васпитача.
Потом наступа узраст одраслости, када човек треба да се ожени, да уђе у брак, да рађа децу, управља домом и да се носи са многим бригама животним. Тада човека нарочито искушавају страсна везаност за материјална добра и завист.
Ако у сваком узрасту будемо трпели духовни бродолом, како (успешно) да препловимо океан садашњег живота и да избегнемо будућу казну? Ако се у детињем узрасту не научимо разумности, у младости нећемо бити у стању да живимо уздржнички, а када постанемо одрасли људи нећемо моћи да победимо среброљубље и завист, и када остаримо, душе крајње раслабљене свим тим греховним ранама, у (горње) пристаниште ћемо ући без духовнога добра у себи, а обремењени мноштвом духовнога ђубрета. Ђаво ће нам се тада под смевати, а ми ћемо плакати, јер смо сами себи заслужили неподносиве муке.
Свети Јован Златоусти