Баш као утвара ходи човек, баш се узалуд кида (Пс. 39,6).

Ти, чијом смо неизрецивом благошћу створени, кажи нам, зашто си наш живот уздрмао невољама? 
Зар ниси тронут нашим страдањима? 
Зашто ми дајеш живот, а онда се наслађујеш болном, мучном смрћу?
Не наслађујем се Ја – вели Бог – твојим болестима, о човече! 
Него желим да из семена твојих патњи и твојих невоља израсту плодови вечне и највеће насладе за тебе. 
Нисам само твом телу наменио закон смрти и уништења – он је намењен свакој твари овог видљивог света. 
Заповедио сам целом свету да вапије, заједно са твојим телом, да овај живот није живот прави и истински, да нема у целом свету ничег постојаног, за шта би могао да вежеш своје срце безрезервном љубављу! 
Када ти не одговараш громком гласу целе васионе, тада Ме Моје очинско милосрђе, које теби непрестано жели неограничено добро, тера да подигнем жезал казне; тада те мучим искушењима, исцрпљујем те болестима, сагоревам невољама, да би ти, оставивши безумље, постао премудар, оставивши сенке за којима јуриш, пришао путу истине и спасења. 
Моја неизмерна благост и човекољубље недостижно људским мислима, учинили су да прихватим тело. 
Својим снисхођењем приближио Сам људима величину Божанства (Јн. 14,9). 
Претрпевши крст ради спасења људскога рода, који хоћу Себи да привучем, прво га поражавам невољама и њиховим стрелама умртвљујем његово срце за пропадљива уживања. 
Жезал казне је знамење Моје љубави према човеку. 
Тако Сам некада страдањима рањавао срце слуге Мога Давида и када га је бујица искушења одвојила од света, страшна мисао, једна чудесна намера јавила се у његовом уму и обузела га. 
Пребрајам – пише он – старе дане и године од векова (Пс. 77,5), тј. осврћем се на протекле дане свога живота и они ми изгледају као пролазан сан, као појава која за трен ишчезава, као мртав живот! 
Потом се сетио вечности; стао је да је упоређује са краткоћом протеклог живота и сравнивши бесконачно са врло кратким, пролазним, закључио је: баш као утвара ходи човек, баш се узалуд кида (Пс. 39,6). 
Таква осећања и размишљања удаљили су га од света страсти; 
стао је даноноћно да изучава закон Господњи и да тежи спознавању себе и Бога, као жедни јелен изворима студених вода. 
Као цар, он је имао могућности да ужива у свим пролазним насладама, но када је искусио сладост унутарњих блага, престао је да се стара и о томе хоће ли појести парче хлеба.

Свети Макарије Оптински