Протојереј Стивен Фримен: У обличју роба

'Волим да „дубоко зароним“ у историју – да одем даље од општих прегледа и пробијам се кроз странице и странице досадних појединости. Не могу то да радим сваког дана, па чак ни често. Али то помаже да се употпуне појединости које се у општим приказима често прелазе овлаш. Моје најновије истраживачко зароњавање било је у књигу под насловом „Робови у Грчкој и Риму“ ( Slaves in Greece and Rome) Жана Андроа и Рејмона Деката из 2006. године. Лако је доносити закључке о ропству у античком свету на основу филмова или телевизије, или једноставно на основу места које оно заузима у реторици аргумената који се позивају на ропство. Много је занимљивије када му се сасвим приближите.

Робова је било свуда. Било је личних робова, кућних робова, робова који су радили у рудницима, па чак и градских робова (који су обављали послове на улицама, водоводима, вођењу евиденције, рачуноводству и разне друге послове). Робови су могли да поседују робове (размислите мало о томе). Могли сте да се родите као роб, да будете осуђени на ропство, заробљени и одведени у ропство, и тако даље.

Робови нису сматрани једнакима (изненађење). У римском (паганском) свету сматрало се да човек има genius.

Сваки Римљанин, мушкарац и жена, има genius, дух (који се од одређеног периода код жена назива Juno). Тај genius је обоготворена персонификација индивидуалне личности, свих човекових особина и мана. (поглавље 5)

Робови нису имали genius. То је еквивалент изопаченом схватању модерног доба према којем афрички робови нису имали душу. Аутори дела које сам читао запитали су се шта је било са робовима који су добили слободу (постали слободни). Да ли су тиме стицали genius? Изгледа да се то питање нигде не разматра у античкој књижевности која нам је сачувана. Колико год то вредело, већ дуго мислим да у класним разликама постоје остаци ове идеје, нешто налик културном сујеверју које никако да ишчезне. Ми имамо душе, али нисмо баш сасвим сигурни за њих. Да ли су они (ко год они били) заиста људи? Начин на који се повремено говори о онима који живе у трајном сиромаштву, чини ми се, прогони помисао да им нешто недостаје. Ако бисмо их образовали, можда би онда добили душе – праве душе. Достојанство сваког људског бића и даље је једно од најважнијих учења хришћанске вере.

Бити роб имало је и неке нарочито сурове последице:

Иако је господар имао власт да казни роба, подвргне га мучењу и погуби, ипак су постојале одређене форме које је требало поштовати. Није се сматрало оправданим да господар потајно убије роба и тајно уклони његово тело. То се сигурно догађало, али није представљало уобичајену праксу. Ако је господар желео да погуби неког од својих робова, морао је да укључи своју породицу и неке од својих пријатеља у извршење казне, а погубљење је морало да буде јавно, нарочито пред осталим робовима, како би им послужило као пример. (Исто.)

Робови су могли да сведоче у судском поступку – али да би се исказ роба сматрао веродостојним, информације су морале бити добијене мучењем. Чак и тада било је познато да могу да лажу и под мучењем – па ви сад видите.

По свему судећи, распеће је било уобичајен начин погубљења робова. И управо ме та чињеница доводи до онога о чему данас размишљам.

Свети апостол Павле, у чувеном одељку који почиње у Филипљанима 2, 5, описује „ум који је био у Христу Исусу“ у Његовом распећу. Он каже да Христос:

„…понизи Себе узевши обличје слуге, постаде истоветан људима… унизи Себе и постаде послушан до смрти, и то до смрти на крсту…“

Ово је преузето из Нове Библије краља Џејмса – превода који је, уопштено говорећи, веран оригиналу. Ипак, настојања да се текст парафразира (да се речи прошире и објасне) често доводе до тога да се изгуби изворна снага текста. Христос не „лишава Себе угледа“ – то звучи као да је неки енглески господин који се представља као улични продавац. Он је дословно „испразнио Себе“. Такође, израз „узевши обличје слуге“ ублажава оштрину изворника. „Слуга“ звучи као нека врста економског односа. Он је, заправо, „узео обличје роба“ (doulos). То је уобичајена реч за роба – управо ону врсту „не-личности“ која је често била осуђивана на распеће.

Питам се да ли је у нашој савременој култури „душа“ сведена на економску вредност – да ли људска бића испод одређеног нивоа прихода престају да имају вредност. Они нису пиони – они чак нису ни на шаховској табли. Без вредности постајемо потрошни. Ако зарађујете довољно, некако постајете видљиви, бивате обдарени (!) вредношћу која мора бити примећена. Претпостављам да у овом мом размишљању има више од мало истине. Управо у том светлу треба сагледати истински радикални карактер хришћанства. Свако од нас има бескрајну вредност.

За проповедање Јеванђеља, као и за наше сопствено разумевање Христове смрти на Крсту, важно је да Свето писмо читамо неоптерећено ублаженим тоновима парафразе. Христос је испразнио Себе и узео обличје роба. Постао је оно што је у тадашњој култури било најниже међу најнижима: људско биће толико ниско да се није сматрало ни достојним да му се призна душа. Био је то већ својеврстан облик распећа којем је био подвргнут огроман део становништва широм царства.

Свети апостол Павле живео је у истој тој култури. Вредно је запазити да он себе доследно назива „робом Христовим“, што се, опет, често ублажава преводом „слуга Христов“. Преводиоци су уклонили оштрину тог израза и заменили га фразом која би лако могла да потече са језика и најљигавијег политичара. Павле је себе називао робом. Свети апостол Павле не само да је себе називао робом него је смело написао да „нема ни роба ни слободњака… у Христу Исусу“. Свети Павле није некакав борац за друштвену правду из првог века. Он не говори Риму шта би требало да учини када је реч о људским правима. Он нама говори (и сопственим животом потврђује своје речи) шта правда Царства Божјег већ јесте (иако се она тек открива у Цркви). Свети Павле, поносни грађанин Рима, испражњује себе да би постао роб Христов. То је правда Божја. Христос је постао роб да бисмо ми могли постати цареви.

Постоји и једна дивна споредна прича, скривена између редова посланица Светог апостола Павла. То је прича о Онисиму. Онисим је, по свему судећи, био одбегли роб кога је Павле срео у Риму. Његовом господару Филимону (да, управо том Филимону) Свети Павле је из затвора послао писмо, а носио га је нико други до сам одбегли роб. Свети Павле је написао:

„Зато, иако имам велику слободу у Христу да ти заповедам шта треба да чиниш, ипак те радије молим због љубави, ја, Павле, старац, а сада и сужањ Исуса Христа; молим те за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим. Који ти некада беше некористан, а сада је и теби и мени користан. Њега ти послах натраг; а ти њега, то јест срце моје, прими. Ја хтедох да га задржим код себе, да ми уместо тебе служи у оковима за Јеванђеље; али без твојега знања не хтедох ништа да учиним, да твоје добро не буде као изнуђено, него од добре воље. Јер можда се зато и растави с тобом за кратко, да га добијеш за вечност; не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по телу и у Господу.“ (Флм 8–16)

Предање каже да је Онисим касније постао епископ. Неки научници претпостављају да је управо он први сабрао посланице Светог апостола Павла, које данас чине тако велики део Новог завета (што би помогло да се објасни и присуство ове личне посланице Филимону у тој збирци).

Разлика између роба и епископа, у оквирима тадашње културе, показује колико је Јеванђеље Христово из темеља преобразило оне који су га прихватили. Овде не видимо некакву „еволуцију“ или „постепену промену свести“. Напротив, све последице Јеванђеља присутне су већ од самог почетка.

Ради нас Христос је узео обличје роба, испразнивши Себе. Само у служењу Њему откривамо савршену слободу. Слава Богу.

редакција портала "Живот Цркве"