„Не тражи да се свет преобрази ; почни од свог срца.“
У име Оца и Сина и Светога Духа.
„Не тражи да се свет преобрази ; почни од свог срца.“
Драга браћо и сестре,
данас нас света Црква не узводи само на једну гору, него пред једну Тајну.
Тајну која се не исцрпљује речју.
Тајну пред којом разум мора да стане са страхом, а срце да се очисти покајањем.
Јер не говоримо о некој земаљској светлости.
Не говоримо о тренутку у коме је Христос постао оно што пре није био.
Не говоримо о промени Божанства.
Говоримо о Ономе Који је од вечности Светлост од Светлости, истинити Бог од истинитога Бога, Јединородни Син и Логос Очев, једносуштан Оцу, нераздељив од Светога Духа.
На Тавору није настало Божанство.
Откривена је слава.
Није се променио Онај Који је непроменљив.
Променила се мера виђења ученика.
Пред њима је стајао исти Господ Исус Христос ; савршени Бог и савршени Човек, једна Ипостас у две природе, несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно сједињене.
Човечанска природа није нестала пред Божанством.
Божанство није постало створена појава.
Нити је светлост Тавора била нека спољашња светлост која је пришла Христу.
Он Сам је Светлост.
И на Тавору се ученицима открила нестворена слава Божанства Јединороднога Сина ; не нека Њему накнадно дата или створена светлост, него слава једнога и нераздељивога Божанства Свете Тројице.
Не созерцаваху неприступну Божанску суштину , јер створено не може обухватити Необухвативога ; него им благодаћу беше дато да, колико су могли понети, виде нестворену славу Божију.
И зато Тавор није само откривење Божије славе.
Тавор је и суд над човековом тамом.
Јер када се појави светлост, тама више не може да се представља као нешто друго.
И ту почиње наше питање.
Не:„Колико знамо о Преображењу?“
Него:„Шта би Светлост Тавора открила када би данас осветлила моје срце?“
Шта би показала?
Колико сам мржње назвао ревношћу?
Колико осветољубивости правдом?
Колико гордости достојанством?
Колико сујете сведочењем Истине?
Колико осуде расуђивањем?
Колико страха мудрошћу?
Колико духовне хладноће миром?
Човек је страшно способан да тами да име светлости.
И ту је једна од најдубљих рана палога ума.
Јер грех који човек препозна као грех још може да оплаче.
Али грех који прогласи врлином ; тај почиње да брани.
И тада му није потребно само опроштење.
Потребно му је просвећење.
Потребно је да му Бог покаже шта је у њему постало криво.
Зато је Тавор и милост и суд.
Не суд који се радује пропасти човека.
Него суд Лекара Који открива рану да би је исцелио.
Христова Светлост не ласка.
Она разобличава.
Али разобличава зато што воли.
Јер љубав која не говори истину није љубав.
И истина која не жели спасење није Христова истина.
Зато данас не питајмо само: „Шта се догодило на гори?“
Питајмо:„Шта се догодило са нама?“
Шта се догодило са нашим умом?
Шта се догодило са нашим срцем?
Шта се догодило са нашим језиком?
Шта се догодило са нашим породицама?
Шта се догодило са нашим народом?
Шта се догодило са способношћу да кажемо:
„Опрости.“
Шта се догодило са способношћу да прећутимо када би реч ранила?
Шта се догодило са страхом Божијим?
Јесмо ли заиста спремни да се преобразимо?
Или само желимо да се преобразе други?
Лако је желети други народ.Другу власт.
Друге свештенике.
Другу омладину.
Другу породицу.
Други свет.
Али најстрашније питање гласи:
Хоћу ли ја да постанем други човек у Христу?
Не други по природи.
Не нека нова суштина.
Него човек чија је воља исцељена, чији је ум трезвен, чије је срце омекшало, чији је језик очишћен, чија је љубав престала да буде само реч.
Јер хришћанство није украшавање старог човека побожним изразима.
Хришћанство је умирање старога човека у Христу и живот новога човека благодаћу Светога Духа.
Али нека нико не помисли да човек сам производи ту промену.
Не можемо себе просветити сопственом снагом.
Не можемо сами створити благодат.
Не можемо постом купити Бога.
Не можемо молитвом натерати Бога.
Не можемо подвигом постати самодовољни.
Можемо само принети оно што нам је Бог већ дао:слободу,вољу,
покајање,труд,сузе,
послушност,веру.
А Бог је Онај Који чисти, просвећује, освећује и обожује.
То је тајна синергије.
Благодат Божија призива, просвећује и укрепљује човека, а човек слободно одговара њеном дејству.
Бог делује.
Човек одговара.
Благодат не укида слободу.
Слобода не замењује благодат.
И никада човекова воља сама по себи не постаје извор спасења.
И зато човек не постаје Бог по природи.
То морамо исповедати без двосмислености.
Створење остаје створење.
Творац остаје Творац.
Наша природа се не претвара у Божанску.
Не улазимо у суштину Божију.
Не постајемо оно што је Бог по природи.
Али у Христу, благодаћу Светога Духа, бивамо очишћени, просвећени и уведени у истинску заједницу са Богом, постајући по благодати причасници Божанскога живота.
То је обожење.
Не самобожанство.
Не мешање.
Не укидање човека.
Него његово испуњење у Богу.
Човек тек у Христу постаје истински оно за шта је створен.
И зато је толико страшно оно што пуштамо у свој ум.
Јер срце се не помрачи увек једним великим падом.
Често почиње неприметно.
Помисао дође.
Сам њен долазак још није грех.
Али ако је прихватимо,
ако је задржимо,
ако почнемо да разговарамо са њом,
ако се наслађујемо њоме,
ако јој дамо пристанак,
онда она почиње да пушта корен.
Тако настаје страст.
Најпре као гост.
Онда као навика.
На крају као господар.
И онда човек више не каже:„Ја имам страст.“
Него:„Ја сам такав.“
То је страшно ропство.
Када човек свој грех почне да доживљава као свој идентитет.
Зато треба чувати ум.
Не у страху од сваке невољне помисли.
Него у трезвености.
Да не пристанемо.
Да не преговарамо са злом.
Да не дајемо страсти име врлине.
Да не зовемо мржњу ревношћу.
Да не зовемо гордост исповедањем.
Да не зовемо суровост акривијом.
Да не зовемо кукавичлук миром.
Да не зовемо попустљивост љубављу.
Јер у духовном животу много тога пропада управо због погрешних имена.
И сада погледајмо себе као народ.
Не друге.
Себе.
Колико буке пуштамо у душу?
Колико гнева?
Колико поруге и погрдних имена а зовемо се Православнима ?
Колико осуде ?
Колико клевете?
Колико празне приче?
Колико страсти које називамо слободом?
Колико зависти коју називамо борбом за правду?
Колико презира према ближњем?
А онда се чудимо што нема мира.
Како да буде мира у народу ако нема мира у срцу ?
Питам вас ; како ?
Како да буде слоге у народу и напредка ако не умемо да опростимо?
Како да говоримо о вери ако не умемо да поднесемо брата?
Како да бранимо догмате ако нам језик постаје оружје страсти?
Како да целивамо икону Христову, а човека створеног по образу Божијем гледамо као нешто недостојно милости ?
Православље није идеологија.
Није племенско знамење.
Није аргумент наше надмоћи.
Православље је живот у Христу.
И догмат није мач за убијање ближњег.
Догмат је граница Истине која најпре треба да суди мени.
Јер страшно је исповедати праве речи, а имати неправо срце.
Страшно је говорити о смирењу и желети славу.
Говорити о љубави и хранити злопамћење.
Говорити о чистоти и чувати нечистоту у уму.
Говорити о Крсту и бежати од сваког понижења.
Говорити о светитељима и не желети њихово покајање.
Говорити о Тавору и волети таму.
Зато не тражимо од Бога само да нам покаже Светлост.
Тражимо да нам покаже и шта у нама не може да поднесе ту Светлост.
То је тешка молитва.
Али спасоносна.
Јер човек не пропада зато што види своју болест.
Пропада када више не жели да је види.
И зато покајање није мржња према себи.
Покајање је истина о себи пред Богом.
То је тренутак када човек каже:
„Господе, створио си ме за светлост, а заволео сам таму.
Створио си ме за љубав, а научио сам да мрзим.
Створио си ме за чистоту, а напунио сам ум нечистотом.
Створио си ме да славим Тебе, а тражио сам да други славе мене.
Створио си ме за вечност, а живео сам као да постоји само тренутак.“
И ту почињу сузе.
Али ни сузе саме по себи ништа не доказују.
Ни сладост молитве.
Ни унутрашња топлота.
Ни мир.
Ни необична радост.
Ни једно духовно осећање не сме човека учинити сигурним у сопствену светост.
Јер и ту може да се сакрије гордост и то веома прикривена.
Зато плод благодати тражимо другде:
да ли сам смиренији?
Да ли мање осуђујем?
Да ли лакше опраштам?
Да ли више волим истину него своју победу?
Да ли сам чистији?
Да ли сам милостивији?
Да ли све мање мислим високо о себи?
Јер благодат не учи човека да каже:
„Види шта сам постао.“
Она га учи да каже:
„Господе, без Тебе сам ништа.“
И ту можемо говорити о одјеку Тавора у човеку.
Не зато што се Христово јединствено Преображење понавља у нама.
Нити зато што човек постаје оно што је Христос по природи.
Него зато што нас Христос, благодаћу Светога Духа, чисти од таме греха, просвећује и приводи, колико је створењу могуће, заједници са Богом и обожењу по благодати.
И то почиње малим стварима.
Нећу данас осудити.
Нећу узвратити зло за зло.
Тражићу опроштај.
Опростићу.
Исправићу неправду.
Нећу хранити помисао.
Нећу пустити језик да учини оно што ће душа касније оплакивати.
Помолићу се за онога ко ме је повредио.
Чуваћу очи.
Чуваћу ум.
Чуваћу срце.
И ако паднем ; устаћу.
Нећу очајавати.
Јер очајање може бити друга страна гордости: као да је мој грех већи од милости Божије.
Не.
Устаћу.
Покајаћу се.
Исповедићу.
Позваћу Христа.
Али никада нећу рећи:
„Ја сам себе спасао.“
Него:
„Бог ме је подигао, а ја сам Му, по Његовој благодати, слободно одговорио.“
И сада долазимо до Крста.
Јер Тавор без Голготе постао би духовна фантазија.
После Светлости долази силазак.
После славе ; Крст.
После утехе ; кушање.
Ученицима је показана слава пре Страдања да би, када виде Христа распетога, знали да Крст није пораз.
Онај Који виси на Крсту јесте исти Онај Који је показао славу на Тавору.
Страдање је добровољно.
Крст није немоћ.
Крст је љубав која иде до краја.
И зато не тражимо Тавор без Крста.
Не тражимо утеху без подвига.
Не тражимо светлост без покајања.
Не тражимо духовну сладост без чишћења срца.
Јер Бог нам понекад да утеху.
Понекад молитва иде лако.
Понекад дођу сузе.
Понекад мир.
А онда дође суша.
Болест.
Губитак.
Клевета.
Неразумевање.
Усамљеност.
Ноћ и тама.
И тада се открива да ли смо волели утеху или Христа.
Мера вере није колико смо осетили.
Мера је да ли остајемо Христови када не осећамо ништа.
То је верност.
То је Крст.
И зато, ако желимо преображај нашег народа, не тражимо прво велике ствари.
Тражимо покајање.
Више молитве.
Више тишине.
Више поста.
Више исповести.
Више праштања.
Више чистоте.
Више трезвоумља.
Више милосрђа.
Више родитеља који ће децу учити Христу животом.
Више деце која ће у родитељима видети веру, а не глуму.
Више младих који ће одбити нечистоту.
Више људи који ће први пружити руку.
И више свештеника који ће се најпре плашити за сопствену душу пре него што почну да суде туђој; који ће приступати Светињи са трепетом; који ће се више бојати да не изгубе Бога него да не изгубе углед пред људима.
Од тога почиње обнова.
Не од масе.
Од једног срца.
Од једног човека који се покаје.
Од једне мајке која се ноћу моли.
Од једног оца који затражи опроштај од свога детета.
Од једног непријатеља који први престане да мрзи и тражи опроштај.
Од једног језика који је могао да повреди, али је заћутао.
Од једног човека који је могао да се освети, али је изабрао Христа.
Тако почиње преображај народа.
Без буке.
Без саморекламе.
Без победничких парола.
Тихо.
Као квасац.
Као кандило.
Као молитва коју нико осим Бога не чује.
И зато немојмо данас само питати:
„Када ће бити боље?“
Питајмо:
„Када ћу ја почети истински да се кајем?“
Не:„Када ће се други променити?“
Него:„Шта у мени још није предато Христу?“
Не:„Зашто је свет тако мрачан?“
Него:„Зашто моје срце још толико воли сенку?“
Не:„Ко је крив?“
Него:„Господе, шта ја треба да исправим данас?“
Јер можда Бог није од тебе тражио да спасеш свет.
Можда ти је дао једно срце.
Твоје.
И пита:
хоћеш ли Ми га дати?
Јер на крају ће пасти све маске.
Све титуле.
Све улоге.
Све похвале.
Све победе у расправама.
Све речи којима смо себе оправдавали.
И остаће питање које не може да се превари:
Шта је моја душа постала пред Богом?
Јесам ли постао милостивији?
Смиренији?
Чистији?
Трезвенији?
Да ли лакше опраштам?
Да ли мање осуђујем?
Да ли више волим Христа него сопствено мишљење?
Да ли волим Истину и онда када она разобличава мене?
Или сам целог живота говорио о Светлости, а никада нисам желео да Светлост уђе дубље од мојих речи?
То је страшно питање Тавора.
Можеш целивати икону Преображења и остати непреображен у вољи.
Можеш знати догмат и не допустити да догмат суди твом животу.
Можеш читати Свете Оце и никада не пожелети њихово смирење.
Можеш говорити о обожењу, а да не желиш покајање.
Зато данас молимо:
Господе Исусе Христе, Јединородни Сине Божији, Светлости од Светлости, почни од мене.
Не покажи ми најпре грех другога.
Покажи ми мој.
Не дај ми најпре реч којом ћу победити другога.
Дај ми реч којом ћу победити своју страст.
Очисти мој ум.
Смири моје срце.
Заустави мој језик када би реч постала грех.
Дај ми да опростим.
Дај ми да затражим опроштај.
Дај ми да не верујем свакој помисли.
Дај ми да не тражим духовна осећања, него Тебе.
Дај ми да не тражим Тавор без Голготе.
Дај ми да не желим славу без Крста.
Дај ми да не говорим о светлости док чувам таму.
Дај ми да не говорим о истини без милости.
Дај ми да не говорим о љубави без истине.
Дај ми страх Божији који не води очајању, него трезвености.
Дај ми покајање које не гледа туђи пад, него моју рану.
И ако желимо преображај нашег народа, нека он почне у једном уму који се трезни.
У једном срцу које се каје.
У једној кући у којој се поново чује молитва.
У једној породици у којој се поново чује реч:
„Опрости.“
У једном човеку који престаје да пита шта сви други морају да учине и који пред Богом каже:
„Ево мене, Господе. Почни од мене.“
И тада ћемо можда почети да разумемо глас са Тавора:
„Ово је Син Мој љубљени… Њега слушајте.“
Њега.
Не гордост.
Не страх.
Не страст.
Не глас масе.
Не дух века.
Не наше самооправдање.
Њега.
Јер Син нас приводи Оцу.
У Духу Светоме.
Један је Бог у три Божанске Ипостаси: Отац, Син и Свети Дух ; несливено различити по ипостасним својствима, а једносуштни, једнославни и нераздељиви у Божанству.
И Христос нас чисти од таме греха, просвећује благодаћу Светога Духа и приводи, колико је створењу могуће, заједници са Богом и обожењу по благодати.
Не да престанемо бити људи.
Него да коначно постанемо истински људи у Христу.
Не да престанемо бити створења.
Него да створење заблиста благодаћу Творца.
Не да присвојимо Божију природу.
Него да живимо од дара Божијег.
Не да славимо себе.
Него да све у нама постане славословље.
И зато Те молимо, Христе Боже наш:
не дај нам да читав живот стојимо пред Тавором, а да никада не пожелимо очишћење срца.
Не дај нам да исповедамо Твоју Светлост, а да чувамо таму својих страсти.
Не дај нам да тражимо знање без смирења, ревност без љубави, љубав без истине, утеху без Крста, славу без покајања.
Него нас Својом благодаћу очисти, просвети и освети, да, остајући створења, не по природи него по благодати постанемо причасници Твога Божанскога живота, и да кроз покајање, веру, љубав и Крст ходимо ка невечерњој Светлости Твога Царства.
Јер Теби, Јединородни Сине и Логосе Божији, припада свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, Благим и Животворним Твојим Духом ; једном Божанству, једној сили и једном Царству ; сада и увек и у векове векова.
Амин.
Опростите овом црву који вас неизмерно воли.
„А ја сам црв, а не човек…“ Псалам 21,7
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
