Целог живота чинимо своју вољу

И Свети су се кајали до смрти, јер су видели да су недостојни да буду у близини Бога, дакле, да су недостојни Царства Божијег. 
А што је човек грешнији, тим мање грехова види у себи и тим више и злобније осуђује друге. 
Истински, тачан, знак ваљаности духовног устројства јесте дубока свест о својој искварености и греховности, свест о својој недостојности милости Божије и неосуђивање других. 
Ако човек не сматра себе од свег срца, а не само језиком, неваљалим грешником, није на правилном путу, он је ван сваке сумње у ужасној заслепљености, у прелести духовној, ма како га људи узвишеним и светим сматрали, чак и ако је прозорљив и ако чини чуда. 

Целог живота чинимо своју вољу, чак и наша добра дела се скрнаве час самовољом, час таштином, час рачуницама и остало. 
Ако се дубље загледамо у себе, свако ће од свег срца морати да каже речи јутарње молитве: “Боже, очисти ме грешног, јер ништа добро не учиних пред Тобом." 
Ово су речи преподобног Макарија Египатског, једног од највећих Светаца. 
А како ми, кукавни, судимо и осуђујемо друге и самим тим стављамо себе изнад њих, као судије?
Како можемо да сматрамо да је на правом путу онај ко није свестан да је (ко је свестан, али не само на речима) најгрешнији од свих?

игуман Никон Воробјов