Зашто православни хришћани пале свеће у храму?

„И светлост светли у тами, и тама је не обузе.“ (Јн. 1,5)
Када неко први пут пређе праг православног храма, поглед му се готово несвесно заустави на светлима који трепере. Стотине танких воштаних свећа, поређаних у правилне редове, одражавају се у позлати икона, трепере у полумраку и топе се, остављајући капи воска на свећњацима који подсећају на залеђене сузе.
У тим опипљивим редовима свећа постоји нешто древно и готово интуитивно разумљиво. Ипак, иза те спољашње лепоте често се крије неразумевање, а понекад и дубока духовна заблуда.
Шта заправо значи свећа у рукама православног хришћанина? Зашто је палимо пред иконом? Да ли је можемо заменити новчаним прилогом, цвећем или једноставно молитвом код куће? И одакле потичу сујеверја која живи симбол вере претварају у неку врсту магијског амајлијског предмета?
О овим питањима говори се током исповести и парохијских беседа. Она су важна не зато што Црква жели да успостави нова правила, већ зато што се овде одлучује нешто много дубље: да ли ћемо Бога тражити у свом срцу или ћемо се задовољити спољашњим обредом.
Шта значи упалити свећу у цркви?
Богословско и литургијско значење
Свећа у православном богослужењу никада није била само извор светлости. У најранијим временима, када су храмови били грађени од камена и када није било електричне расвете, светлост је заиста била неопходна. Али већ у првим вековима хришћанства Црква је у свећи препознала литургијски симбол у којем су се сјединили молитва, жртва и сећање на Христа.
Свети Симеон Солунски у свом делу „О светој Литургији“ даје подробно објашњење:
„Восак као најчистија материја символизује нашу чистоту и искреност наше жртве. Восак, као материја на којој се може оставити печат, символизује печат или знак крста који се на нас ставља у крштењу и миропомазању. Восак, као мека и савитљива материја, символизује нашу послушност и спремност да се покајемо за свој грешни живот. Восак, чије састојке пчеле сакупљају са мирисног цвећа, символизује благодат Светога Духа. Восак, направљен од много цветова, символизује жртву коју хришћани приносе Богу. Восак, као материја која се сагорева, означава наше обожење, јер Бог као божанским огњем очишћује нашу природу. И најзад, восак, који спаја огањ и светлост, символизује јединство и снагу узајамне љубави и мира међу хришћанима.“¹
Ове речи обухватају сву дубину православног разумевања.
Свећа није „плаћање“ за испуњење неке жеље. Она је видљиви знак невидљивог покрета душе.
Када човек упали свећу, он као да говори Богу:
„Ево мог живота. И он се топи попут овог воска. Нека пламен моје молитве узрасте ка Теби, нека моја воља буде чиста као овај восак и нека будем спреман да се променим ради Твоје светлости.“
Традиција паљења свећа сеже у најраније доба хришћанства
Историјски, традиција паљења свећа сеже у најраније доба хришћанства. Апостолски канони помињу обичај доношења воска и уља ради осветљавања храмова током ноћних богослужења. Али је истовремено било наглашено да се принос врши са молитвом, а не као пука формалност.
Свећа не гори због иконе. Икони није потребна физичка светлост — она је прозор ка небеској стварности.
Свећа гори због човека који стоји пред иконом, подсећајући га:
„Ви сте светлост свету.“
Али најпре човек мора да прими светлост од Онога који је рекао:
„Ја сам светлост света.“ (Мт. 5,14; Јн. 8,12)
У литургијској пракси свећа прати готово сваку свету тајну и обред.
На крштењу новокрштени добија свећу као знак примања Христове светлости. У светој тајни брака свеће у рукама младенаца символизују благодат Духа која освећује њихову заједницу. На опелу се свеће стављају поред ковчега као знак молитве да душа упокојеног пронађе мир у незалазној светлости.
Свећа је језик Цркве, разумљив и без превода.
Она нам говори да наша молитва не остаје на земљи, већ се узноси ка Небу.
Сујеверја о свећама: када спољашње замени унутрашње
Нажалост, у народној побожности, посебно у периоду након револуције и током позног совјетског периода руске историје, када је вера била потиснута у илегалу или полуилегалан простор, појавиле су се бројне представе које немају везе са учењем Цркве.
Свећа је почела да се доживљава не као символ молитве, већ као средство за неку врсту „духовног рачунања“.
Тако су настала правила која немају никакво утемељење у црквеном Предању:
„Ако свећа пуцкета или се дими, то значи да ти греси нису опроштени или да те је неко урочио.“
„Свећу треба ставити само десном руком, а не левом, иначе молитва неће стићи до Бога.“
„Ако се свећа одмах угаси, Бог није примио твоју жртву.“
„Свећу можеш палити само за здравље, а не за покој, јер ћеш иначе призвати несрећу.“
„Што је свећа дебља, то је молитва снажнија.“
Црква јасно сведочи да су све ово сујеверја.
Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава:
„Света вера, којој су се рационалисти смејали и којој се и данас смеју, називајући је слепом, тако је суптилна и узвишена да је може разумети и поучавати само духовни разум. Световни разум јој је непријатељски настројен и одбацује је. Када је из неког материјалног разлога сматра неопходном или прихватљивом, он је ипак погрешно разуме и погрешно објашњава, јер је слепило које приписује вери заправо његово сопствено својство. Вера је света и истинита само када је вера у Свету Истину, када је вера у Истину Божју која је дошла на земљу оваплоћењем — у Господу нашем Исусу Христу. Свака друга вера осим вере у Свету Истину јесте сујеверје. Плодови сујеверја су погибао.“²
Зашто су сујеверја толико распростањена?
Зато што човеку дају илузију контроле.
У свету у којем многе ствари не можемо да контролишемо, човек жели да верује да ће правилно постављена свећа „гарантовати“ одређени исход.
Али Јеванђеље учи другачије:
„Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн. 4,24)
Дух није везан за физичке законе сагоревања воска.
Свећа се дими због промаје или неквалитетног фитиља. Гаси се због струјања ваздуха. Пуцкета због влаге у воску.
У томе нема ничег мистичног.
 канон Трулског сабора (691–692) директно забрањује гатање, враџбине и различите облике сујеверног односа према материјалним предметима, укључујући и црквене предмете.
Црква не забрањује човеку да поставља питања. Она га, напротив, упућује да одговоре тражи у Јеванђељу, делима Светих Отаца и живом парохијском предању, а не у „народним упутствима“ која се преносе од уста до уста.
„Могу ли уместо свеће да дам новац? А цвеће? Или само да се помолим?“
Људи често постављају ово питање, нарочито данас када у храмовима постоје различити облици прилога — од кутија за прилог до платних терминала и електронских уплата.
Неки се питају:
„Зар Бог не види моје срце? Зашто морам да палим свећу?“
Други оставе новац у кутији за прилог и оду без паљења свеће, верујући да је „плаћање“ већ извршено.
Црква на ово питање одговара јасно, али са пастирском тактичношћу.
Свећа је символ, а не роба.
Новац који се оставља као прилог представља жртву за потребе храма — за набавку свећа, грејање, одржавање храма и издржавање свештенства, као и за добротворни рад.
Новац не „замењује“ свећу, али омогућава да свећа постоји.
Цвеће које се ставља пред иконе представља украс храма и знак радости и поштовања, али оно нема исту литургијску символику као свећа.
А молитва без свеће?
Да, наравно.
Христос чује срце човека где год да се он налази.
Али свећа без молитве остаје само восак.
Молитва је важнија од обреда
Свети Филарет Московски у својим беседама наглашава:
„Кад кадиш, али се не молиш; кад палиш свећу, али не гориш духом! Молитва духом јесте молитвено стање у којем човек, уздигнут вером и љубављу, свим својим бићем тежи ка Духу Божјем, прима Његово надахнуће и предаје се том надахнућу.“³
Можете ли без свеће?
Да.
Ако не можете да је упалите, ако сте болесни, ако сте далеко од храма или сте на путу — Бог од вас не захтева обред ради обреда.
Али ако сте у храму, имате прилику да упалите свећу, а пролазите поред ње без паљења, без молитве и без заустављања, питање више није ствар форме.
Оно постаје питање вашег унутрашњег стања.
Није ствар у воску.
Ствар је у томе да ли сте спремни да макар на минут зауставите своје срце пред лицем Вечности.
Црква никада није учила да се благодат може „продати“ или „купити“.
Кутија за свеће није каса.
То је место на којем се принос сједињује са молитвом.
Ако новац остављате са мишљу:
„Господе, ово је мој мали принос. Употреби га за Твој дом, а ја ћу се трудити да Те не заборавим усред животне гужве“, такав принос може бити израз вере.
Али ако га остављате мислећи:
„Платио сам, сада Бог мора да ми одговори“, онда то више није вера, већ трговина.
Христос је истерао трговце из храма управо зато што су дом молитве претворили у пијацу (уп. Мт. 21,12–13).
Када свећа постаје огледало душе
Постоје периоди у животу сваког хришћанина када молитва постане сува, када му храм делује далек, а вера као тежак терет.
Тих дана свећа може изгледати бесмислено.
Зашто палити пламен ако је душа хладна?
Зашто палити свећу ако срце не реагује?
Црква познаје такво стање.
То бисмо могли назвати „духовном зимом“.
И у таквим тренуцима свећа није обавеза, већ ослонац.
Не палите је зато што у себи осећате пламен, већ зато што се подсећате да ватра може бити тиха, али и даље гори.
Не морате увек нешто да осетите.
Али морате да останете.
Свећа у таквом дану постаје знак верности.
Тихе речи:
„Овде сам. Не одлазим. Чак и ако сада ништа не осећам, верујем да ме чујеш.“
Свети Силуан Атонски је рекао:
**„Држи ум свој у аду и не очајавај.“**⁴
Ове речи се често разумеју као позив на покајање, али у њима постоји и дубока утеха.
Човек може одржати пламен чак и у најмрачнијем углу своје душе.
Свећа у храму нас на то подсећа.
Она од нас тражи присуство.
Од пламена воска до Таворске светлости
Свећа у православном храму није ни реликт прошлости, ни магијско средство, ни пуки друштвени ритуал.
Она је древни, једноставан, али бескрајно дубок символ.
Она нам говори да је човек створен за светлост.
Да наш живот није само случајан низ дана, већ пут од таме ка светлости.
Да молитва није монолог упућен празнини, већ разговор са Оним који нам је већ изашао у сусрет.
Сујеверје се рађа тамо где вера уступи место страху, а љубав место прагматизму.
Црква се против њега не бори само забранама.
Она нуди нешто веће: живи однос према Богу, искрену молитву и трезвено срце.
Свећа ће се истопити. Њен свећњак ће се охладити.
Али светлост на коју нас је подсетила остаће.
И ако бар један човек, излазећи из храма, осети да му је душа постала макар мало топлија, мало тиша и мало ближа Ономе који је рекао:
„Ја сам светлост света.“ (Јн. 8,12) и „Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5,16)

kompasinfo.rs