„У самој жртви открићеш прави живот.“
„Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“
Ау, браћо моја драга,
пре само неколико дана наша Света Црква је уздигла у средишту храмова Часни и Животворни Крст нашег Господа. А данас, у недељу по Узвишењу, не дозвољава нам само да гледамо на Крст као на свето обележје. Позива нас да га узмемо на своја плећа.
Христос није рекао: „Ко хоће да Ме следи, нека ми се диви.“
Није рекао: „Нека говори о Мени.“
Није рекао: „Нека се само представља као хришћанин.“
Рекао је нешто много теже:
„Нека се одрекне себе, и узме крст свој.“
То значи да се човек одрекне не своје личности, ни своје вредности, већ свог егоизма; оног „ја“ које увек хоће да буде у праву, да се наметне, да се освети, да влада.
И потом да узмогне да понесе свој крст.
Свако од нас има неки крст.
Неко носи болест.
Неко тешку породичну ситуацију.
Неко губитак вољене особе.
Неко самоћу.
Неко неправду.
Неко разочарење у људе које је волео и којима је веровао.
Постоје крстови који се виде и крстови које нико не познаје.
Постоје људи који се смеше пред нама, а у себи крваре. Људи који се враћају својим кућама, где само Бог зна сузе које проливају.
Па ипак, Христос нам не обећава живот без Крста.
Обећава нам нешто много веће:
да ниједан Крст није без Васкрсења, када га носимо заједно са Њим.
Свет говори: „Баци свој крст.“
Христос говори: „Понеси га заједно Са мном.“
Свет говори: „Избегавај сваку жртву.“
Христос говори: „У самој жртви открићеш прави живот.“
Јер Крст Христов није крај. Он је пут ка Васкрсењу.
И данас нам Црква представља човека који је доживео управо ту истину: светог великомученика Евстатија.
Евстатије је упознао велика искушења. Видео је како му се живот преокреће. Упознао је губитке, раставе, бол и тугу. Могао је рећи: „Зашто, Боже мој? Зашто баш мени?“
Али није напустио Бога.
И то је велико чудо вере.
Чудо није увек да искушење нестане.
Највеће чудо је да човек прође кроз искушење а да не изгуби Бога.
Да га боли, а да настави да се моли.
Да плаче, а да настави да верује.
Да не разуме Божији план, па упркос томе да каже:
„Господе, не разумем, али Ти верујем.“
То је чинио свети Евстатије.
Његов живот је постао велики крст.
Али није дозволио да крст постане очај.
Претворио га је у молитву.
Претворио га је у веру.
Претворио га је у исповедање.
И на крају га је претворио у пут ка светости.
Браћо моја,
често тражимо од Бога да нас ослободи сваке невоље.
Међутим, можда треба да молимо и за нешто друго:
да нам дје снаге да Га се не одрекнемо усред невоље.
Јер лако је говорити „Слава Богу“ када све иде добро.
Права вера се види када „Слава Богу“ излази са усана овлажених сузама.
Када кажеш „Хвала Ти, Боже мој“, док још немаш одговор који очекујеш.
Када и даље палиш своје кандило, док те срце боли.
Када клекнеш пред иконом Христовом и кажеш:
„Господе, ја више не могу; Ти ме задржи.“
Тада почиње сила Крста.
Христос наставља:
„Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља, тај ће га сачувати.“
Човек који живи само за себе, на крају остаје сам са собом.
Док онај који научи да се жртвује, да воли, да прашта, да приноси, да трпи, открива шта значи прави живот.
Јер Хришћанства без Крста нема.
Љубави без жртве нема.
Породице без стрпљења нема.
Праштања без смирења нема.
Светости без борбе нема.
Пут Христов води преко Голготе, али се не зауставља тамо.
Завршава се у празном Гробу.
Завршава се Васкрсењем.
И то треба да се сећамо када дођу тешки часови.
Не суди целом свом животу по једном тешком дану.
Не мисли да зато што је данас Велики Петак у твог животу, никада неће доћи Васкрсење.
Бог још увек пише твоју причу.
Тамо где ти видиш крај, Он можда припрема почетак.
Тамо где видиш таму, Он можда већ пали светлост.
Тамо где мислиш да је све изгубљено, Бог можда тајно ради на твом спасењу.
И још нешто за крај.
Данас нас Христос не пита да ли носим крст на грудима.
Пита нас да ли Крст постоји у нашем животу.
Да ли смо научили да опростимо ономе ко нас је повредио.
Да ли смо научили да ћутимо уместо да повређујемо.
Да ли стоjимо уз човека који пати.
Да ли можемо да жртвујемо мало од свог „ја“ да бисмо спасили породицу, однос, човека.
Јер неко може да се клања Крсту, а истовремено да распиње људе око себе својим речима.
Може да прави поклоне пред Распетим, а да одбија да опрости свом брату.
Онда још увек нисмо разумели Крст.
Крст није украс.
Он је начин живота.
То је волети чак и када боли.
Праштати чак и када си повријеђен.
Остајати усправан чак и када се у теби све срушило.
То је рећи:
„Христе мој, крст мој је тежак, али га нећу бацити. Само ми не дозволи да га носим сам.“
И Он те неће оставити.
Поред сваке Голготе постоји Христос.
Поред сваке сузе постоји Богородица.
И иза сваког крста који се носи са вером, чека Васкрсење.
Зато, када се умориш, погледај на Распетог.
Када се разочараш, погледај на Распетог.
Када осетиш да те нико не разуме, погледај на Распетог.
И чућеш у срцу свом:
„Не бој се. Познајем твој бол. И ја сам прошао кроз Крст. Изржи још мало. Не завршава се све на Голготи.“
Браћо моја,
молимо данас светог великомученика Евстатија да нас научи стрпљењу у искушењима, вери у тамним часовима и постојаности у исповедању Христа.
И задржимо само једну реченицу док одлазимо из храма:
Не тражи од Бога живот без крста. Тражи од Њега срце које може да понесе крст а да не изгуби веру.
Јер човек који држи Крст Христов може да се савије, али не пропаде.
Може да плаче, али не очајава.
Може да прође кроз ноћ, али зна да ће свитати.
А када ти свет каже „све је готово“, ти погледај на Крст и сети се:
тамо где је свет видео пораз, Бог је написао највећу Победу.
Амин.
протојереј Димитрије Аргирис
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
