Пусти "старог" човека да умре...

То што и даље патиш због осећања кривице, не значи да ти Бог није опростио.

Много пута смо ми ти који не можемо да опростимо себи, а онда ту своју суровост пројектујемо на Бога.

И ту постоји једна необична игра кривице: што више кажњавам себе, све више осећам да још увек имам некакву контролу над оним што се догодило. Као да, ако довољно патим, могу да променим прошлост.

Не могу.

Покајање почиње управо онда када престанем да се погађам са оним што се догодило.

„Христе мој, погрешио сам. Ти то знаш. Предајем то Твом милосрђу и идем даље.“

Покајање није у томе да се сваке вечери враћаш у исту судницу и поново осуђујеш себе. Оно је у томе да пустиш старог човека да умре, како би нешто ново могло да се роди.

А када се осећање кривице поново врати, немој увек ступати у разговор с њим. Устани. Ходај. Разговарај. Воли. Живи.

Јер постоји и једна врста кривице која престаје да буде покајање и постаје скривени начин да останемо заробљени у себи.

Бог ти не опрашта да би те држао прикованог на коленима у јучерашњем дану, већ да би могао да устанеш на своје ноге и погледаш у сутрашњи дан.

о. Ливиос