Деца ће желети да личе на своје најближе, ако они покажу да су добри како за себе, тако и за друге људе, да нису никакве жртве које се жртвују за њих, посао или нешто треће, ако им пружају љубав и дисциплинују их ауторитетом.

Када кажемо да је неко некоме узор, онда претпостављамо да особа жели да личи на онога ко јој је узор. У основи је то процес поистовећивања (идентификације) с узором. Када се неко поистовети са својим узором, касније почне да се понаша као особа-узор и да развија исте или сличне карактерне особине. Некада се овај процес назива „учење по моделу”, при чему се мисли да је особа-узор модел од кога се преузимају начини мишљења, вредности, поглед на свет и начини понашања.

Идентификација јесте један од три главна начина на који неко изграђује свој идентитет. Поред поистовећивања с узорима, особа сама закључује ко је она, као што прихвата и поруке других којима јој други поручују ко је она. Управо су деца у једном дугорочном процесу изградње властитог идентитета и личности. Зато је веома важно ко су узори неком детету.

Учење по моделу

Веома често родитељи узимају здраво за готово да јесу узори својој деци и да ће њихова деца, по природи ствари, почети да личе на њих. Неки чак сматрају да је учење по моделу главни начин васпитања и да је непотребно користити друге васпитне приступе.

Процес дететовог поистовећивања с родитељом је дуготрајан и комплексан процес, и свакако није аутоматски. Што је родитељ млађи и што се детету више свиђа начин на који се родитељ понаша, то ће идентификација бити већа. Да ли ће родитељ бити узор детету не одлучује родитељ, већ то чини дете.

У традиционалним друштвима у којима су људи у традиционалним друштвеним улогама, људи у великој мери личе једни на друге, тако да је идентификација деце с родитељима веома изражена. Одатле долазе изреке „Каква мајка, таква кћи”, „Какав отац, такав син” и „Гледај мајку, бирај кћерку”, јер се претпоставља да ће кћерка у улогама супруге и мајке бити иста као њена мајка.

У савременом друштву које је импрегнирано масовним медијима, традиционалним, попут телевизије, или новим, попут разних друштвених мрежа, велики је број најразличитијих могућих избора за идентификацију. Још педесетих година прошлог века, филм је донео нове узоре раскошног живота, тако да су многи одлучили да не желе да живе као њихови родитељи, него желе да живе као њихови узори с великог платна.

Колико размажено дете жели да буде као родитељ који га размажује? Нимало. У њиховом односу родитељ је тај који угађа детету, усрећује га, стално му показује љубав. Дете је то које захтева да му се угађа, да му се испуњавају жеље и прохтеви, да му се показује љубав. Када одрасте, оно наставља да се тако понаша према партнеру и другим људима. Дакле, постоји велики контраст између понашања родитеља и његовог одраслог детета.

Када је дете презаштићено, оно такође нимало не личи на свог моћног презаштићујућег родитеља. Управо тиме што презаштићује дете, родитељ га омета у развоју његових способности. И зато ова деца када одрасту су уплашена од света, имају доживљај да су неспособна, што је такође велики контраст у односу на родитеља.

У клиничком раду примећено је да малтретирана деца често израстају у оне који малтретирају друге. Она се идентификују с агресором, јер у лажној дилеми „или жртва или агресор” бирају да никада више не буду жртва. Али када су истраживањем обухваћена и она малтретирана деца која нису дошла на клинику, установило се да две трећине њих, дакле огромна већина, и даље имају менталитет жртве која никада не малтретира друге. Дакле, већина не личи на родитеља-злостављача.

Негативни модели

Женска деца веома често своје мајке виде као жртве, као негативне моделе с којима не желе да се идентификују. Мушка деца често имају очеве који нису присутни или су много старији, стално су окружена одраслим женама (мама, вртић, школа) тако да ни немају прилику да се поистовете са стварним мушким узором.

Зато, ако родитељи желе да њихова деца у њима виде узоре, морају деци да покажу да су добри како за себе, тако и за друге људе. Никако не смеју да буду жртве које се жртвују за децу, посао или нешто треће. Деца треба да их виде како раде, како се одмарају, али и како се забављају. Тиме им поручују да је одраслост нешто што није само тешко и досадно. Деци требају родитељи који пружају љубав, али који су и ауторитети који дисциплинују. Таква деца ће преузети добар модел за васпитање своје будуће деце. Ако је родитељ задовољан собом, а дете жели да буде као он, тада ће многа искушења одрастања бити успешно превазиђена.

Зоран Миливојевић

politika.rs