Дете које себе претрпава обавезама није амбициозно, већ мисли да љубав и поштовање морају и у детињству да заслуже
Бар ме послушајте па му сваки дан реците да бисте га исто волели и ценили и ви и вршњаци и родбина и без 50 радних сати недељно и уз двојку уместо медаље.
Пише: Снежана Голић, педагог
Дете које себе претрпава обавезама није амбициозно дете, већ дете које мисли да љубав и поштовање морају и у детињству да заслуже и да не припадају свој деци.
Од страхова и непријатних осећања беже у обавезе. Не могу да буду слободни дуго и без редовне потврде своје вредности. Они то зову „ја желим“, а родитељи „он/она воли“, а ми најчешће „функционална анксиозност“.
Радохоличари воле да раде. Али то није баш само тако. Да ли воле да раде или им је тешко да буду слободни и сами са собом, па се ни на мору не опуштају него на 40 степени морају нешто да раде и свему дају „смисао“?
Исто је и код деце.
Само радохоличар воли статус и паре. Да би се доказивао.
А дете петице и медаље. Такође да би се доказивало.
А ко има јаку потребу да се доказује другима?
Онај ко не види своју унутрашњу вредност.
И тако…
Подршка детету које се бави спортом – шта то значи?
Ајде нека вам буде да дете „воли“ више од две активности мимо школе, али бар ме послушајте па му сваки дан реците да бисте га исто волели и ценили и ви и вршњаци и родбина и без 50 радних сати недељно и уз двојку уместо медаље. Опустите их мало. Ако смете.
А нека буде да после више од 15 година ја не знам зашто деца имају појачану потребу да се пореде.
Већ видим неке како коментарису у себи: „Јесте треба цео дан да уличари и гледа телефон“.
Не. Не треба ништа цео дан. Ни да одмара, ни да уличари,, ни да гледа телефон, али ни да учи и испуњава задатке. Него све по мало и бар потпуно 3 слободна поподнева недељно да има цела породица.
Овако, спремате услужног одраслог, а не срећног, вечито заузетог и напетог перфекционисту… Али ок.
Извор: Снежана Голић